Letnje igralište

mesto gde rastem sa svojom decom

Month: January 2016

Novo nebo, nova jutra

Volim ova jutra kada se budim puna neke slatke, detinje radosti.
Volim kada sve u meni podrhtava od elana, od svežine, kad pogled kroz prozor otkriva novo drvo, novo nebo, kada je vazduh proziran od iščekivanja, a svet obasjan mladom, tek rođenom svetlošću.
Kao da je prvi put. I nebu, i drvetu, i suncu, i svetu, meni.
Prvi život. Prvo postojanje. Prva radost. Continue reading

Kolačići za doručak

Volim da osmišljavam svoj život, da pišem svoje recepte i jedem kolačiće za doručak. U hladna, bela zimska jutra volim polako da se budim, ušukam na fotelji, obuhvatim šakama šolju tople kafe i zurim u jutarnju izmaglicu. Čokoladni keksići koje sam prethodne večeri umesila i ispekla omiljeni su mi doručak.  Ma koliko provetravala kuću posle pečenja, mirisa putera, toplog mleka i čokolade nikako ne mogu da se otresem. I ne želim. Jastuci, prekrivači, knjige, odeća, listovi biljaka u mom domu – sve miriše na čokoladu.

Zar nije divno kada sve u kući miriše na čokoladu? Continue reading

Kad život buja od smisla

Dođu dani u kojima svoj život sagledavaš kao savršenu celinu; kada je svaki potez, svaki korak – logičan;
kada ti je potpuno jasno zašto si ovde i sada; kada ni budućnost više nije u izmaglici.
Tih dana, život buja od smisla; svakodnevica cveta; snovi te umiruju.
Tih dana, porodicom objašnjavaš sebe.
Jer, ti si tu – gde si se najviše dao, gde su ti misli neprestano, ma gde bio, ma šta radio. Continue reading

Sanjarenja u snegu

Iako su sanjarenja najintenzivnija i najviše se mašta u zimu, ja je nikada nisam volela. Nikada nisam volela mračne, hladne dane, zavijanje vetrova do duboko u noć, njihovo divljanje preko ravnice i nasilničko lupanje o vrata i prozore naše kuće. Uvek bih se setila jadnog Vuje koji je ostao zarobljen u snegu i srce bi me uvek bolelo zbog njega. Ta zima, simbol za surovost i nepravdu. Nisam volela ni one jadne, loše oslikane dane, kada bi se sneg topio i ostavljao beskrajne blatnjave tragove za sobom, kada bi sunce granulo nikako se ne izvinjavajući za svoj nestanak… kao da je sve u redu, kao da se mrak i hladnoća podrazumevaju. Continue reading

Sestre i drugarice

Ivana i Jelena su dve davno izgubljene sestre. One su se ponovo pronašle, ali dugo nisu znale ko su zapravo. Svakog dana su se igrale, čitale knjige zajedno, ručale jedna kod druge i na kraju su pitale svoje mame da spavaju jedna kod druge. Mame su im dozvolile i one su uživale zajedno sve vreme. Pitale su se kako to da vole iste stvari, zašto njihov govor i smeh niko ne može da razlikuje i zašto toliko liče. Niko ih nije učio da veruju u slučajnosti.

Continue reading

Trideset minuta za nas

Ručali smo, oprali sudove, prepričali dogodovštine i šta smo novo naučili tog prepodneva.
Malo smo insistirali na poštovanju pravila za stolom, malo smo se grlili.
Napolju je padao sneg i duvao vetar – vreme stvoreno za šolju tople, sveže skuvane kafe i knjigu, onu koju pokušavam da završim već dva meseca.
Mišice su rekle da žele da se igraju, a ja sam se sebično obradovala u sebi i sklupčala se na fotelji sa šoljom kafe u ruci i knjigom na krilu.
Mmmm… jedan od najboljih osećaja na svetu dok napolju huči, buči i ledeno se beli, a dečji smeh greje kuću. Continue reading

Svetlost je tamo gde ti je srce

Božić mi je uvek bio poseban dan, a noć uoči najmagičnija noć od svih. U toj noći nikada nisam spavala, već sam sedela, čitala, gledala kroz prozor u mrak koji se tiho povlači i čekala svetlost. Uz sveću na stolu, kao mala, čekala sam tu svetlost koja se čeka čitavog života. Tako i sada, uz malo drugačija svetla, ja je i dalje čekam. Continue reading

Nepostojeće granice detinjstva

“Detinjstvu niko ne sme da postavlja granice i pravila. Kada si srećan, nije ti važno da li je napolju zima ili leto, nije važno da li sija sunce ili je mrkli mrak; lepo je jesti sladoled u vruć letnji dan, sjajno je kad se sankaš dok ti obrazi bride od hladnoće. Sreća je unutra, u srcu. Sve ima svoje vreme i ne treba zimi žaliti za letnjim suncem, kupanjem u reci i sladoledom”, objašnjavala sam svojoj deci juče, dok su ispijale čaj posle dvosatnog sankanja. Hiljadu pitanja zahtevalo je hiljadu odgovora, a odgovor na pitanje: “Kada ćemo ponovo da se kupamo u reci?” uz propratno ispoljavanje žala za uživanjem u sladoledu čini mi se da je juče bio najvažniji i da je nudio objašnjenje i za mnoga druga pitanja koja ću tek čuti od njih. Continue reading

Zaista važne stvari

Još od detinjstva, mama mi govori da sve stvari u kojima želim da budem dobra, da mi idu od ruke, što želim da radim i u čemu želim da uživam, treba da radim prvih dana u novoj godini. Puna prezrenja za takve “praznoverice” i kao zagovornica stava da sami stvaramo svoju sudbinu, ja sam izgleda ipak videla neku logiku u tome, te sam se kao studentkinja, za svaki slučaj, svakog dana od Nove godine do pravoslavnog Božića, malo intenzivnije spremala za januarski ispitni rok. Nisam htela ništa da prepuštam slučaju, a i to mentalno programiranje mi potpuno ima smisla. Ne znam da li zbog ovog običaja koji se prećutno praktikovao u našoj porodici ili zbog godina provedenih nad knjigom, tek, uspešno sam završila fakultet. Continue reading

© 2020 Letnje igralište

Theme by Anders NorenUp ↑