Bosonogo leto

Leta sam, kao dete, provodila bosa. Bosa na asfaltu, bosa na pesku, u bašti, na kaldrmi i zemljanom putu. Stopala uvek crna prala sam na česmi ispred kuće i tek onda ulazila u kuću. Kako je vreme prolazilo, tako sam ja sve manje vremena provodila na mestima svog detinjstva. Menjala sam patike, cipele, sandale, papuče. More obuće. Izlazila sam iz jednih i ulazila u druge. Stopala su rasla, da bi se zaustavila na jednom prosečnom broju. I moja leta bila su prosečno zauzeta, ali dovoljno zazuzeta da više nisam imala vremena za bosonoge šetnje, za duga maštanja dok palčevima crtam po pesku, dok stopala ukopavam u toplu i meku zemlju, za suze dok iz pete vadim trnje. Ovih dana, pak, svakog dana čujem bat bosih stopala, njihov trk po pesku, betonu i zemljanom putu, talase koje prave ulazeći u reku. Ovih dana perem mala stopala crna od prašine; mazim ih i ljubim. Svako bosonogo leto jedan je život ceo, jedno detinjstvo, jedna radost.

Ovog leta, svako jutro počinje nam osunčano, nasmejano – uz dečji smeh, protestovanja, tabananja.
Ovog leta, jedva čekamo da otvorimo oči i da strčimo na palačinke, bakin kolač, mafine sa sirom i čudesno testo sa orasima.
Ovog leta, idemo u beskrajno duge šetnje među borove, u peščane nedođije, pored reke, na nestvarne obale.
Ovog leta, grlimo se, i nadmudrujemo, i upoznajemo, i volimo.
Preko svake mere – spavamo.
Dišemo punim plućima.

 
I nešto čudno se događa sa vremenom. Kao da traje duže.
Spavamo dugo, radimo, smejemo se, igramo, čitamo.
I još nam vremena ostaje.
Prostranstva produžavaju naše dane.
Izležavamo se i škiljimo u sunce kroz grane borova.
Čitamo Mikijeve almanahe iz ’89. i ’92. koje je Rra, tih godina, čitao i sačuvao.
Prisećamo se naših detinjstava. Razmišljamo da li smo tada ikako bili povezani i čudimo se fizičkim blizinama na kojima smo se nalazili, a da ništa o budućnosti nismo znali.

 
I mi, „veliki”, ponovo smo deca. Bosonoga. Gologlava. Na upeklom suncu i na provali oblaka.
I ne marimo mnogo. Zato što smo deca.
Deca smo, deca koja se trude da budu dovoljno dobri, odrasli, odgovorni i pouzdani roditelji.
Svakog dana idemo na sladoled.
Smišljamo priče za laku noć i smejemo im se.
Razgovaramo o temperaturama, virusima, zubima, školama.
Skupljamo obrve. I širimo uglove usana.
I bosi smo. Ponovo smo bosi.

 
Razmišljamo o nekim prostranstvima i daljinama. Pribojavamo ih se.
Razmišljamo kako da ih premostimo.
Radujemo se nekim drugim prostranstvima. Prizivamo ih.
Razmišljamo kako da im što pre pohrlimo u susret.
I još nam vremena ostaje.
Retko i pitamo za kazaljke sata.
Jer sunce i mesec i senka na stablima prekoputa sasvim su dovoljni pokazatelji vremena.
I nije li vreme izmišljena kategorija?
Nije li laž da će i ovo bosonogo leto proći?
Surova je pomisao da ćemo opet pratiti različite putokaze.
Jer ovakva, bosonoga leta, leta u kojima letimo sa našom decom držeći ih za ruke, preskakajući krupno kamenje na zemljanom putu i vreo pesak u peščanoj nedođiji, ovakva leta zaslužuju da traju čitav život. Mi to zaslužujemo.
Mi, velika deca, zaslužujemo vreme koje dugo traje, zaslužujemo dane koji se ne mere satima.
Mi, velika deca, zaslužujemo osećaj sigurnosti, izvesnosti.
Zaslužujemo dodir sunca na ramenu.
Zaslužujemo život izvan sistema.
Zaslužujemo život izvan granica, izvan besmislenih ograničavanja.

Možda samo kad je vreme dugo, mi se setimo da postavimo važna pitanja.
Možda samo u tišini stabala, mi stignemo da razmišljamo o suštinama.
Možda samo za vreme osluškivanja kiše i nepožurivanog zurenja u blago popodnevno sunce, mi uspemo da zaboravimo na rutinu, onu koja nas u svom naručju uljuljkuje kao svoje najmilije i okiva istovremeno.
Možda samo sada, dok sedim na verandi, dok slušam hor desetak kreketuša i stotinak zrikavaca, dok se nadmećem sa zvezdama u namigivanju, mogu sebe da sagledam kao jedno sa njima.
I da priznam sebi da me ništa ne ograničava.
Jedino ja – sebe.
Možda je sada idealan trenutak da priznam kolika je hrabrost potrebna učiniti svako leto ovako posebnim.

Jer, bosonogo leto nije svako leto. Bosonogo leto je ono kada prekineš šablon i stvoriš veme za duga maštanja, za crtanja palčevima po pesku, za ukopavanje stopala u toplu i meku zemlju, za plakanja zbog trna u peti. Bosonogo leto je ono čiji svaki dan dišeš punim plućima, slobodan od straha, od granica, od razočaranja. Bosonogo leto je ono koje se doživljava nekoliko puta u životu – ako imaš sreće da ga prepoznaš. Bosonogo leto je ono kada u sebi pronađeš detinju radost i savršeno zajedništvo sa ljudima i bićima oko sebe.

Tags detinjstvo, leto, ljubav, porodica, sećanja, zajedništvo