Letnje igralište

mesto gde rastem sa svojom decom

Draga mama
Detinjstvo
Inspiracija
Pišem za druge
O meni

Home cropped-dsc_0130.jpg

Published јул 27, 2015 at 1280 × 720 in cropped-dsc_0130.jpg

cropped-dsc_0130.jpg

http://letnjeigraliste.com/wp-content/uploads/2015/07/cropped-dsc_0130.jpg

Related

Kao dete, negde sam pročitala da u mesecu u kojem

Kao dete, negde sam pročitala da u mesecu u kojem si rođena izgledaš najbolje i sve vidiš jasnije, da se smeješ glasnije i zaraznije nego inače, da si bliža svom detinjstvu i sebi. I ja se setim toga svakog 1. jula.
🌞
Rođena u jeku najnežnijeg meseca, postajem sveštenica leta sa sve sunčanom krunom na glavi. Ponovo dete. I hvatam zalet za ostatak godine.
🍉
Iako (uglavnom) uvek imam osećaj da će sve biti u redu, da je sutra nežnije od juče, ovo blistavo sunce, krošnje u svojoj punoj, slojevitoj veličanstvenosti, dečji glasovi u parku, nežne letnje haljine, razigrani svici koje slučajno spaziš u neuglednom žbunju u sumrak, podnevni muk kada me sunce upije u sebe, miris limunade sa mentom, zvuk kockica leda u čaši punoj domaćeg soka od višanja, obrazi i šake umrljane lubenicom... sve to šapuće, nežno uverava da će, zaista, sve biti u redu. I da svaki dan tvog mlečnog puta kroz život može da bude zaista tvoj, ako julsko sunce nosiš u glavi i u srcu.
🌾🐞🌱

Želela je suknju u kojoj će moći beskrajno dugo

Želela je suknju u kojoj će moći beskrajno dugo da se vrti i koja će joj lepršati oko nogu lagano kao jato leptira.
Moja suknja u kojoj sam bila više derviš nego dete i u kojoj sam mogla beskrajno dugo da se vrtim je bila plava sa žutim i narandžastim suncima. Sašio mi ju je tadašnji teča.
Njena suknja za letnje vesele vrtoglavice je na šarene leptire i sašila ju je njena zauvek baka. 😍🐝 🐞🌾

Otvori vrata koja nas dele od vazduha i pozovi me

Otvori vrata koja nas dele od vazduha i pozovi me napolje.
Pozovi me u osunčane, letnje dane.
Pozovi me u sanjivu mesečinu.
Pozovi me u maglena jutra.
Povedi me u susret vetrovima
šumama
stazama.
Ne pokušavaj da izlečiš dosadu koja plete mrežu oko mojih dana.
Nemoj misliti da je biti zauzet sve na svetu.
Pusti me da budem slobodna
da mislim da reči mogu da menjaju živote
da verujem da bezbroj i beskraj postoje
da mi brojevi liče na ljude
da svaki ples plešem savršeno
pevam besprekorno
da mi sve bude slatko
onako kako nikada više neće.
Želim da lutam
besciljno
da istražujem
po kiši
snegu
suncu
da posmatram vile kako plešu u izmaglici.
Daj mi vremena za igre bez pravila.
Daj mi prostora da trčim bosa po rosi.
Pruži mi detinjstvo oslobođeno stega kako bih postala osoba koja treba da budem
kako bih ostala svoja.
Neka ovo leto bude posebno.
Isključi monitor.
Isključi telefon.
Zaboravi na stvari koje neće biti važne za tri dana.
Gledaj me dugo.
I u mene se uključi.
Ne budi tako "odrasla".
I ovo detinjstvo će ti proleteti.
Budi sa mnom.
Samo... budi.
Jednostavno.
Bez opterećenja.
Bez cilja.
Bez smisla i svrhe.
U redu je samo -- biti.
U redu je samo -- voleti.
Bez kontrole
bez straha
bez strepnje.
Pozovi me.
Povedi me.
Smej se i trči sa mnom.
Neka nam se niz laktove sliva slatki sok bresaka.
Neka nam se pesak uvuče u postelju.
Neka su nam ruke plave od flomastera.
I neka nas nije briga.
Deli sa mnom ove galopirajuće dane našeg detinjstva.

Posle svega ove školske godine... neće im temena

Posle svega ove školske godine... neće im temena videti tavanicu ovog leta. Samo sijaj, sunce, sijaj! 🌻🌱

"Reclaim your time, emotional energy, and self-wor

"Reclaim your time, emotional energy, and self-worth from the reductive logic of capitalism. You are not a commodity."
-- K. R. Ghodsee
.
.
.
made possible by @bookdepository ❤

Neke priče su veće od drugih i zaslužuju više

Neke priče su veće od drugih i zaslužuju više od jednog čitanja za ispit.
Rastko, ljubav ❤
.
.
.
"Kad pogledam u sebe, toliko uspomena se pokrenu odmah, kao mijazmi i kao mokre i balave aždaje, i toliko izvanrednih oblika. Ne znam više šta je u stvari doživelo ovo telo a šta ne, šta su drugi doživeli a ja to saznavao i šta sam, saznavajući, spuštao u svaku svoju ćelijicu kao svoj sopstveni doživljaj.
...
Svi smo mi bili fetusi i prošli kroz oblike koji tako liče na transformacije vrsta, ali smo bili i svi stupnjevi tih vrsta. O, to je veći doživljaj no bilo koji drugi. Veći i od ovoga: crkavanje tog tela. Setiti se kako je ono bilo riba i gmizavac i kako se pretvaralo u pticu. Znam tačno kako sam prešao sve to, kako sam saznanjima prošao kroz sve, i kako je ovo telo (tačno metar i šeset u prostoru i tri četvrti metra u pokretu) žurilo da naknadno zabeleži sve u sebi.
...
I ovo čak: sve što bih razumeo, pojmio, obuhvatio, ja sam bivao to. Svojim telom bivao, ne mišlju, ne saznanjima svesti, već bivao."
.
.
.
Hvala @sumatra_izdavastvo

nemoj da se šališ, Leto ne šali se, ozbiljno ti

nemoj da se šališ, Leto
ne šali se, ozbiljno ti kažem
tako ti zelenih krošnji
i šarenih ptica na granama
tako ti bosih stopala
radosne cike po parkovima
igre senki na zidovima
raspusta u tvoje ime
i najdužeg dana
tako ti tople kiše
i veselih šljapkanja
tako ti rose
blistavog jutra
i narandžastog zalaska sunca
tako ti vesele pesme zrikavaca
šarenog plesa leptira
pčele na suncokretu
i svica na livadi
tako ti mirisne lipe
sunčanja na terasi
smeha na klupi
i popodnevne dremke u toploj senci kestena
tako ti baštovanskih ruku
i pčelarevog truda
tako ti vedrog neba
dugog iščekivanja
mog nadanja
sjaja na njegovim trepavicama
tako ti detinjstva, Leto
nemoj da se šališ
nemoj, Leto
ozbiljno ti kažem

Jednom davno, bila je jedna devojčica. Živela je

Jednom davno, bila je jedna devojčica. Živela je u selu koje više ne postoji, rasla je u kući koje više nema, kupala se u reci kojoj su promenili tok, pela se na drvo čija se krošnja pretvorila u drugi svet i igrala se u poljima koja su nestala. U tim poljima sve je bilo dostupno, sve je bilo stvarno, sve je bilo moguće. Kamenčići su bili dijamanti, krošnje su bile drugi svetovi, reka je bila okean, šupa je bila dvorac. U narandžastom sjaju zalazećeg sunca, njena kratka kosa sijala je kao kruna. Volela je smehom, grlila je ćutanjem.

Nekad mi se učini da je više nema, da je otplovila sa rekom, da je odletela sa pticama koje su na svojim krilima odnele njena polja. Onda zatvorim oči, čvrsto, sačekam da sve oko mene nestane i utihne, i pozovem je. Vidim njene neravno isečene šiške, punačke šake sa rupicama u korenu prstiju, prašnjava kolena i šarenilo njenih letnjih haljina koje su me uvek podsećale na sladoled.

Ona leti sa njenim poljima, sa rekom čiji se tok uzvio naviše i prosuo se preko polja. Mazi me po mojoj kratkoj kosi i kaže mi da sam ja u svemu i da je sve u meni. Podseća me da sam i mrav, i trava, i cvet, i pas, i oblak. I ja opet osećam topli pesak pod stopalima, zagrcnem od radosti nad svojim postojanjem, vidim nesaznatljive svetove u krošnjama, ponovo osećam beskraj u sebi, više postojim nego što planiram i znam da imam sve što mi je potrebno.

I uvek je ponovo pustim da ode. Jer znam nešto što drugi ne znaju, što ni ne naslućuju, što ni ne žele da znaju.
Znam da se uvek vrati.

Load More... Prati Letnje igralište na Instagramu

Скорашњи чланци

Nemoj da se šališ, Leto
Ne zaboravi svoje detinjstvo
Dovoljno je
Ozelenjavanje
Medan je divlji bagrem

Архиве

Letnje igralište

mesto gde rastem sa svojom decom

2020 letnjeigralište.com, Sandra Đurić-Milinov. All Rights Reserved.