Dobar dan za putovanja

Četvrtak je dobar dan za putovanja, mislili smo. Pogotovo za ona duga, prekookeanska. Stići ćemo taman da prespavamo vikend i dođemo sebi, i u ponedeljak ćemo biti kao novi. Lakše je to isplanirati i nameravati, nego stvarno ispuniti, znali smo iz iskustva. Uvek se lakše boriš sa vremenskim zonama i džet legom kad odlaziš, kad si turista, kad je novi svet ispred tebe; kad se vraćaš, boli te sve – mozak, srce, izvesnost, očekivanja onih koji se čude tome što se vraćaš. Već te boli glava od pitanja koje će ti biti postavljano dok si živ – Zašto si se, pobogu, vratio? Samo da je leto, bilo bi lakše. Trava zelena u januaru ništa ne znači… ništa.

Tog četvrtka, tog prepodneva, na aerodromu Trudeau nije bilo previše ljudi. Mogao si da se krećeš bez spoticanja, bez sudaranja, bez utrkivanja. Rra i ja smo sa njegovom sestrom ispijali kafu, čekajući vreme za polazak. Gledali smo se dok smo više ćutali nego što smo razgovarali o tome kako ćemo se mi vratiti, kako će ona doći za nama, kako je sve nesigurno, kako ne znamo šta nas čeka, kako će sve biti u redu. Preispitivali smo odluke. Budućnost i prošlost. Ono što želimo. Ja sam u naručju stezala zbirku E. A. Poa koju sam iskopala u jednoj knjižari u centru Montreala za jako pristojan novac. Bila je teška i poprilično bi doprinela težini kofera u koje smo već potrpali pola života, što dovučenog, što stečenog za tih par godina. U stomaku se kafa mešala sa tremom, sa iščekivanjima, sa novim početkom, sa jednim krajem. Nemirna, skočila sam sa stolice i rekla da želim magnet, jer eto, toliko sam dugo tu, a nijedan magnet iz Kanade nemam. A inače ih skupljam, to jest, skupljala sam ih dok sam bila u Beogradu. Da, skupljala sam ih. Dakle, skupljam ih. Sa maglom u glavi i nekom mekanom paučinom u očima, dok sam hodala ka prodavnici suvenira, pogled mi je okrznuo jednu prosedu mušku glavu. Stajao je, nekoliko metara udaljen od mene. Nameštao je naočare i razgovarao sa nekim čovekom, verovatno svojim prijateljem, saputnikom, osobom koja se slučajno našla pored njega. Nikako nisam uspevala da mu jasno vidim lice. U tih nekoliko minuta koliko sam pokušavala da ga sagledam što bolje mogu, da bih bila sigurna je to zaista on, uglavnom mi je stajao okrenut leđima. Šake su počele da mi se znoje. Grlo je počelo da mi se steže i da boli. Da li zbog kafe koja mi očigledno nije baš prijala ili ko zna zbog čega, čitav stomak mi se uzburkao i počeo da krči i huči, toliko da par do mene nije mogao normalno da vodi razgovor. Buka koja je dolazila iz mog stomaka i moje glave bila je zaglušujuća. Sve u meni je vikalo da se ovako nešto ne događa dva puta u životu; vikalo je da moram da krenem ka njemu; vikalo je da će on razumeti; vikalo je da će se sigurno nasmešiti.

Ako si to ti, ja moram da ti priđem. A šta ako nisi? Šta ako skupim sve što želim da ti kažem i krenem ka tebi, potapšem te po ramenu i kažem ti koliko te volim… šta ako to neki čovek samo liči na tebe? A volim te. Volim te zbog tih tvojih rečenica; zbog čovečnosti; zbog osećaja za pravdu; zbog ljubavi za roditelje, za porodicu. Volim te zbog šetnji u koje si me vodio. Volim te zbog  sete, zbog iskrenosti, zbog jednostavnosti. Volim te zbog melanholije u opisima, zvog magije u osećanjima, zbog sudbina ljubavnika. Možda najviše, volim te zbog tog tvog osećaja pripadnosti. Volim to što si neodvojiv od svog grada. Obožavam to što se vraćaš, gde god da odeš. Volim kad osetim koliko snage crpiš iz dobro poznatih ulica, trgova, ljudi. Volim da slušam o tvom detinjstvu. Volim kad kažeš da pripadaš svom gradu. Jer znam, osećam, vidim da ne cvetamo na svakom mestu. Negde se polako sušimo; ma koliko da smo mladi, kosti počnu da nam krckaju, koža da bledi, kosa da se tanji, pogled da se muti. Drugde, pak, bolje uspevamo; ma koliko da smo stari, pogled ostaje bistar, misao brza, koža kao u deteta. I znam da sve to ti znaš. Znam da znaš kakve smo biljke. Znam da znaš da neke biljke ne mogu da oforme koru, ma koliko se trudile.

Taj prosedi čovek, sa naočarima na nosu, okrenuo se i, dok je razgovarao sa svojim prijateljem, pogledao je negde u mom pravcu, pored mene, kroz mene… ne znam ni sama. Ali, niti je gledao u mene, niti je to bio on. Stajala sam u tom metežu razočarana, ali i spasena u isto vreme. Rra mi je mahao, držeći šolju u jednoj ruci i završavajući svoju kafu, a drugom rukom pokazivao mi da se vratim, da požurim. Kupila sam magnet sa slikom veverice. One, veverice, dosta su mi značile tamo. Svađale smo se po parkovima dok su skakale sa drveća i nepristojno, bez upozorenja iskakale iz kanti za đubre. Pozdravljale su nas u rano jutro, dok smo se pretvarali da ih ostavljamo da nam čuvaju gaj. Prevalili smo svašta sa vevericama. To se ne zaboravlja.

Rra se smejao kad sam mu ispričala da sam mislila da sam videla Orhana Pamuka. Mada, nije bilo nemoguće da to bude on, priznao je. Naravno da nije bilo nemoguće. Znam. Grlili smo se sa sestrom, zbunjeno se pozdravljali. Pratili trake, staze, putokaze. Posmatrali ljude. U prolazu, površno. Stezala sam E. A. Poa u naručju i mislila na Pamuka. Mislila sam na travu koja je i u januaru zelena. Mislila sam na ulice u kojima kontejneri otvoreni stoje na ulicama. Zamišljala sam ulice na kojima me umesto veverica pozdravljaju psi. Tamo gde mi kosti ne škripe od hladnoće. Mislila sam na svoje roditelje, svog brata, svoje prijatelje. Na mišice još nerođene. I znala sam – i ako se vratim, neću, nećemo žaliti zbog ovog odlaska.

Hvala ti, Orhane. Znam da si to bio ti i da je taj dan bio dobar dan za putovanja.

Tags budućnost, inostranstvo, Kanada, montreal, odluke, Orhan Pamuk, prošlost, putovanja, san, život