Dobrota od koje život zavisi

ALT: "dobrota od koje zivot zavisi"

Iako mislim da su vozovi daleko romantičniji, autobusima sam se vozila svuda – do osnovne škole, do srednje škole, do fakulteta, u bioskop, kod lekara, na posao. Zime u autobusima su posebno surove, hladne i mračne i kad se svi zguramo jedni do drugih, to ne budi ljubaznost i strpljenje prema osobi do vas koja se bori za svoj udisaj i još koji santimetar prostora. Naprotiv, netrpeljivi smo jedni prema drugima i retki su trenuci ljubaznosti.

U takvom jednom autobusu, na takvoj jednoj zimi, dok sam gledala kroz prozor u crnilo, ne osećajući prste na nogama od hladnoće i neprestano dodirujući usnama nos pokušavajući da ga ugrejem, jedan čovek je počeo da crta nešto po zamagljenom staklu ispred mene. Gledala sam kroz njegov crtež, razmišljajući šta me sve sutra čeka i jesam li sve obavila kako treba danas, stežući torbu laktom, poučena iskustvom kada mi je pre nekoliko godina nestao diskmen iz ranca u osamdeset trojci i razmišljajući o tome kako bih sigurno pala da nema ove žene s moje desne strane.

Potpuno izgubljena u pokušajima da pobegnem iz trenutne stvarnosti, misleći kako je svaki trenutak ovde proveden bespovratno izgubljen, osetila sam lako kuckanje po ramenu. Okrenuvši se, videla sam nasmejano lice sredovečnog čoveka koji mi je glavom lako naherenom prema prozoru, očima i obrvama pokazivao prema svom crtežu. Kao probuđena iz sna, nenaviknuta na to da razgovaram sa ljudima u autobusu, okrenula sam i ja glavu ka crtežu. Jednostavan krug, sa očima, nosem, ušima, ustima i frizurom koja je ličila na ananas. Čovek se smešio i pokazivao mi nacrtanog čovečuljka u prozoru koji se smešio od jednog do drugog klempavog uha. I ja sam se nasmejala i iznenađeno pogledala u čoveka koji se polako spremao da izađe napolje. „Ne budi tužna“, reče mi on, saučesnički se osmehujući. Sve se to tako brzo desilo da nisam stigla da kažem hvala. Nisam stigla da shvatim šta se tačno desilo. Nisam stigla ni da zapamtim lice tog čoveka kao celinu svih crta. Najviše se sećam njegovih obrva, kaputa i reči; njegove želje da ne budem tužna; želje potpunog stranca, koga nikad više nisam srela. A ako ga jesam srela, nadam se da sam bila ljubazna prema njemu. Nadam se da sam dovoljno ljubazna prema svima.

Svi nosimo sebe kao najteži teret i u sebi nalazimo najveće prepreke za sreću. Negujemo misli o tome da nismo dovoljno dobri, da ne zaslužujemo, da je svet otišao dođavola i da ništa više ne vredi. Kada sam, pre nekoliko dana, ušla u bolničku sobu gde su ležale četiri starije žene sa bolestima koje su ih obeležile za čitav život i gde se jedna od njih borila za svoj, ja, koja sam nosila najmanju muku, dobila sam pregršt toplih reči, iskrenu brigu i verovanje da sam divna i plemenita osoba. Dok sam se osmehivala na te njihove reči kao na nešto suviše lako i u neznanju izgovoreno i diveći se njihovoj snazi da svojim rečima, nadom, ljubaznošću i dobrotom svetle u bolničkom mraku i svojim smehom se probijaju kroz ustajali bolnički vazduh, setila sam se svoje tetke.
Ona je dosta vremena provodila u bolnici i od nje smo se moj brat i ja uvek iz posete vraćali naručja punih mirišljavih jabuka, uvereni da je svet dobar, da je divan, jer se na tetkinom licu patnja nije videla. Njene rumene obraze nismo tumačili kao znak bolesti, već kao znak radosti i spremnosti za življenje punim plućima. Njeni osmesi, priče i glas bez drhtaja nisu govorili da pati, da bi kraj mogao da bude blizu. Bolest je u našem razumevanju zbog nje ostala nešto normalno, nešto što ide uz život, uz čoveka i nešto što te ne sprečava da se raduješ životu. Naprotiv.
I taman kad sam pod naslagama godina koje su prošle počela da zaboravljam to, ove radosne, bolesne žene su me podsetile.

Zašto su oni kojima je teško darežljiviji, plemenitiji, bolji?
Kako to da oni kojima je teže, koji su bolesni, čija trenutna borba može da im ostavi trajni ožiljak vide dobro i svetlo i lepo u nama koji smo u manjoj nevolji?
Odakle im snaga da vide dobro; da budu dobri?
Čime i kako sam zaslužila da nailazim da ljude koji me ohrabruju, podstiču, osmehuju se i ljubazne mi reči govore, brinu o meni i daju mi vetar u leđa?
Da li se dobrota zaslužuje ili nam je svaki put poklonjena?
Kako naći hrabrost da čistog i otvorenog srca prihvatamo ljubaznost i dobrotu?
Kako da volimo sebe toliko da iskreno verujemo da smo svu tu ljubav zaslužili?

Kada me pitaju: „Da li te boli?“, kada kažu: „Samo polako“ i pruže mi ruku da mi pomognu da ustanem ovih dana, ja sam zahvalna.  Neću samo da se nadam da ću na ljubaznost uvek uzvraćati ljubaznošću, da ću ljubav prosipati pred ljude bez ikakve zadrške i da ću pustiti dobrotu da ispuni svaku poru mog bića. Ne smem izgovarati hvala samo zato što se to tako očekuje u određenoj situaciji, samo zato što se to tako kaže, zato što je deo koda koji nam utisnut u umove, zato što je reći hvala civilizacijska, kulturna i vaspitna tekovina. Trudiću se da gledam blago na svako živo biće, da prihvatam i da dajem, bez podsmeha, bez zadrške, bez plana. Izgovaraću hvala kao da mi od toga život zavisi. Kad mi Rra ove večeri ponovo bude nameštao jastuk i kada mi bude doneo supicu u krevet, neću misliti da se njegov trud podrazumeva. Neću verovati da se njegova ljubav podrazumeva. Jer, ništa se ne podrazumeva. Ničija se ljubav, ničiji se trud i briga ne podrazumevaju. Dati su nam, poklonjeni. Reći ću mu hvala jer mi od te zahvalnosti u srcu život zavisi.

Znam da ničiji život, pa ni moj, nije besmislen. Znam da moj život nije produkt slučajnog sudara zvezda i kapi vode koja je slučajno pala da plodni delić tla. Osećam da sam čuvana čitavog svog života, ušuškana, pokrivena, utopljena i da ništa loše ne može da se desi. Verujem da smo svi povezani nevidljivim nitima i frekvencijama, da se međusobno privlačimo i razumemo i znam da svako od nas nosi beskrajni potencijal za radosno, smisleno postojanje. Dobrota, ljubaznost, blagost i ljubav prema sebi i drugima isceljuju nas. Trenuci ljubaznosti potpunih stranaca, reči pune dobrote, zagrljaji koji pršte od ljubavi, supa u krevetu, osmesi i laka, dobronamerna kuckanja po ramenu kao podsećanje da za tugu nema vremena, spasavaju mi život svakoga dana.

ALT: "cvece u prozoru"

ALT: "plavo nebo"

31 Comments

  1. Zašto su oni kojima je teško darežljiviji, plemenitiji, bolji?

    Зато што само патња и бол воде најдубљем разумевању смисла постојања, а то је богоугодан живот, испуњен врлином и племенитиошћу.
    Како је узвишено без таквог искуства бити милосрдан.
    И није ли то највећи човеков подвиг?
    Срдачан поздрав Летњем игралишту којим трчкарамо и у децембру.

  2. Draga Letnje igralište,

    izgleda da je poremećaj, bolest, disbalans podsjetnik da budemo bolji ljudi. Ne kažem sad s time da je to „kazna“, već test/učenje. Test vjere učenje da budemo bolji ljudi. Jer kad smo najponizniji? Ne onda kad je sve divno i bajno. Da svi živimo ljubav, a manje radimo ono što nam „nalaže“ ego.. možda „bolest“ ne bi imala mjesta. Vjerujem da ona dolazi zbog neravnoteže.

    I ja se divim koliko ljubavi i plemenitostima u onim akoji najviše pate. Fascinantno.

    Divan tekst i divna pouka. Kao i uvijek, vrlo toplo i emotivno.

    Rahela

  3. Da,mnogima se mnoge stvari podrazumevaju i tek kada nešto izgube, shvate šta su imali.Ostani uvek tako velikog srca,puna pažnje i topline za druge i to će ti život velikodušno vratiti.Veliki smo onoliko koliko ljubavi umemo da damo :*

  4. Доброта је дар! Непроцењиви дар!
    Ти си дар! Твоје писање је дар!
    Милујеш и нежно, а снажно све постављаш на своје место! 🙂
    Све остало је рекао Станимир!

  5. Odličan, dobro napisan i važan tekst, koji postavlja prava pitanja (a ne nudi očekivane, a pogrešne, pesimistične odgovore, čemu smo mnogi skloni :-(.) I zanimljiv za čitanje, s puno dobrih zapažanja i plemenitih odluka – za čitanje kad god potonem(o), lijepo, baš lijepo!.

  6. Nadam se da si bolje, i verujem da jesi, zbog ovih osnazujucih i pozitivnih zakljucaka! Ja na negativne dogadjaje u zivotu gledam kao na testove i odskocne daske. U vecini situacija od nas zavisi da li cemo odskociti korak dalje, ili se ukopati u mestu, i otici samo dublje. Ponekad je to jako tesko, ali snaga uma u tim trenucima cuda cini!

Оставите одговор