Kako se mišice maze

Mišice su posebna bića i maze se kad hoće i kako one hoće.
To smo shvatili od samog početka, od prvog dana sa njima.
Starija mišica je, još dok je bila u stomaku, pokazivala jasnu i čvrstu volju da ne može tek tako, ko kako hoće da dolazi i mazi mamin stomak. Skakala je i koprcala se u devetom mesecu itekako kad joj nešto ne bi bilo po volji.
I kad se rodila, nisi je mogao tek tako privijati uz sebe. Kad neće – neće, bez obzira na to što bi sve bebe, po nekom pravilu, trebalo da vole da se maze, njuškaju i gnjezde, pogotovo kod mame. Starija Mišica – ne. Naučili smo da poštujemo to.
Ona lepo kaže: „Mama, dođi da te poljubim… da te zagrlim…“ Tada znam, ako joj priđem, nećemo se igrati skrivalica u nedogled da bih ukrala jedan zagrljaj.
Ipak, znam da se najviše raznežila onda kad meni ili Rra skoči otpozadi na leđa i počne da se mazi. Nekako smo se i navikli na te prepade. Igra se skrivalica, pa ako uspeš da je pronađeš, eto ti i maženja sa njom, ali tek onoliko koliko ti ona odredi.
„Volim te“ izgovara pred spavanje, sa glavom na mom krilu.
I tada mudruje i, pošto joj ja kažem da je volim, ona kaže: „Ali ja volim tebe više od tebe“, misleći, jasno mi je, da ona voli više mene nego što ja volim nju. Drago dete… Najdraže. To je trenutak koji koristim i mazim je po licu, po kosi, a ona se ne buni, već sklapa oči i prede.

Jutros je krenula sa sestrom kod bake na produženi vikend;
dođe ona, poljubimo se jednom i gledamo duboko u oči, pa ona spusti pogled, krene… pa se vrati i kaže: „Mama, dođi“, pa se još jednom poljubimo i zagrlimo i vidim ja tu neku setu koju ranije nisam viđala u njoj. Starija Mišica je jedno od najsamostalnije dece za koju ja znam.
Možda joj je žao onog čokoladnog kolača od sinoć čijoj kapitulaciji neće moći da prisustvuje, a zapravo je vrlo verovatno da oseća isto ono što sam i ja u detinjstvu kad bih se odvajala od roditelja, makar to bilo i na kratko;
to nešto što nikad nisam sebi definisala;
osećanje čežnje, pomisao i strepnja da mama i tata neće biti sa mnom pred spavanje, da neće biti prvo što ugledam ujutru.

Mlađa mišica se nije mnogo zadržavala; poljubila me je i rekla: „Idemo kod bake“, sva radosna. Ona je druga priča. Ova Mišica se privija kao mače, kao štene tek rođeno.
Od prvog dana, od prvog trena kad sam je ugledala ona je bila najpospanije, najmekše, najmaznije biće na svetu. Privije se uz nas i ćuti. Kad je pitaš: „Gde se maze mišice?“, ona pokaže prstom na podbradak. Mlađa Mišica se mazi i po kosi, i po licu, i po leđima i po unutrašnjem delu ruke.
Ona i ja smo jako dugo imale jedan, samo naš ritual. Ja legnem na krevet, a ona preko mene, potrbuške, sa glavom na mojim grudima. To je najbolje pomagalo kod grčeva, izlaženja zuba, nervoze, ali je takođe bio najbolji način za iskazivanje nežnosti, bliskosti. Kao da je osećala da tu pripada, da joj je to dom. Najčešće bi dolazila pred jutro.
Dođe, legne i odspava još malo.
I onda je, pre nekoliko, meseci, prestala. Meni je malo bilo žao, ali onda pomislih, pa dobro, odrasta, velika je, i ne treba više.
Međutim, prethodne noći, probudilo me je neko meškoljenje za koje nisam mogla tačno da odredim odakle dolazi. Kad sam otvorila oči, vidim dva oka, u onom mraku, gledaju u mene i u ravni su mojih očiju. Kako čvrsto spavam, nisam ni čula kad je mlađa mišica ušla u sobu, prikrala se, ušunjala, sva nečujna, i obnovila naš ritual.
Kroz polusan, pokrila sam je i upijala svaki trenutak, svu njenu toplinu i nežnost.
Kroz polusan, osećala sam da je taj trenutak poklon i blagoslov;
kao da sam se probudila iz nekog drugog života i  shvatila da je ovaj život stvaran, da sam ovde najsrećnija.
Uz pospane smeške obe smo mirno zaspale. Kao da to tako radimo uvek.

Ne znam kada će se ponoviti taj trenutak;
ne znam ni da li će se ikada ponoviti, ali znam da će uvek postojati u nekom trenutku u vremenu koji je samo naš.

Kad bih mogla da zaustavim vreme, da pustim određene trenutke da se odvijaju kao slow motion, ja bih, zaista. Možda bih tada imala i moć da šetam do njihove budućnosti i nazad, da im ušuškam živote i utabam staze.

Znam da je to nemoguće, znam da nije ni dobro.
I naravno da mi, tek što su otišle, već nedostaju.

ALT: "kako se misice maze"

23 Comments

  1. Isto ali obrnuto 🙂 Stariji mi je bio kao melem za dusu sa svim mazenjima i cmakanjima i grljenjima dok se na mladjeg jos privikavam 🙂 Hoce samo kad on hoce i koliko hoce. Malo mi je to tesko palo u pocetku ali sad se navikavam. Vazno je da se maze i da mogu da ih snjufam jos malo dok ne porastu i ne kazu, smaras kevo, zurim na fucu 🙂

    • Ma možeš li zaista da zamisliš takvu situaciju? 🙂
      Možda se takav trenutak meni desio juče kad su se njih dve igrale na našem krevetu, a ja ušla, sva zainteresovana za njihovu igru. Rekle su mi: „Mamaaaa, izađi“. Pokvarih deci igru. 🙂
      I ponosna i tužna da budeš. I kako ne vide da smo mi još deca? Velike, ali deca.

  2. Супер, сјајно описано. Ја имам једног миша, додуше тек мало старијег, који се од ове године школује у другом граду. И сваки пут када се укрцава на воз или аутобус, окрзне нас баш том сетом коју си поменула. И није свеједно. Никако…

  3. Mi to teže podnosimo, to je sigurno. Ja sam moje razmazila do besvesti. Mislim na maženje, grljenje, ljubljenje. Moja ćera je velika, 12 godina, ali još se mazimo. Ređe, ali da. Nekad me usta bole od cmakanja. Ne znam kako ću bez toga. Preživeću valjda ako bude postepeno.

  4. moj sin ima 17 godina j još se mazi, bradat istetoviran i velik kao tvoja mlađa mišica…pre neko veče smo izašli on njegova devojka i ja na neke filmove da gledamo i posle na piće. dok smo išli, ona je viknula jednog trenutka, dobro bre Andrija, prestani da mi gacaš po nogama. Bila sam šokirana…Uvek sam ja to spočitavala. Gaca devojci po nogama. Uvek je to radio meni. Mnogo si lepo napisala pričicu o deci. U svetu postoji jedno carstvo…

  5. poznato mi 🙂 samo kod nas je obrnuto, mlađi miš je spreman za maženje samo kad njemu paše, starija seka uvijek, nju možemo ljubiti, navlačiti, maziti, nikad joj dosta. I oboje vole leći na mene (makar još malo fali, da me prerastu), zagrle me čvrsto, i mogli bi satima tako ležati. A mamino srce veliko ko kuća!
    I mene ponekad uhvati sjeta, kad pomislim kako neće tako biti zauvijek, ali trudim se ne razmišljati tako daleko, već uživati u svakom trenutku danas

Оставите одговор