Ljubav za ceo život

Upravo smo tako i zamišljali našu Dušku. Ponekad pomislim da ju je naša mašta, dok je još uvek nismo zaista ugledali, stvorila takvom – nežnom,  radoznalom, razigranom, punom razumevanja, posvećenom, dobrom osobom. Kao i svaki jazavičar, a kao i svi mi porodično, i ona je ponekad  tvrdoglava. Od početka je bilo neizbežno, uostalom, da će ličiti na nas. Ili mi na nju.

Kad smo je prvi put ugledali, to je uistinu bila prava ljubav na prvi pogled; ljubav koja traje i koju ni million nestašluka ne može da pomuti. Uostalom, ni od koga drugog nismo ni mogli očekivati da će bolje rešavati naše probleme, da će bolje brinuti o našim bebama, da će imati više strpljenja za nas i da će nas uvek tako velikodušno voleti.
Nije mnogo vremena trebalo da provedemo sa njom da bismo se u to i uverili.

Duška.

Znali smo da ce se tako zvati mnogo pre no što smo je ugledali, ali, isto tako, znali smo i kako izgleda i bili smo sigurni da postoji negde i da čeka na nas. I zaista, Duška nas je čekala. Za to vreme se smrzavala, gladovala, leti izgarala na žezi, plašila se ljudi i volela ih u isto vreme. Neki mir je već bila pronašla onda kad smo je ugledali. Imala je kakav-takav krov nad glavom, redovne obroke i zdravstvenu negu. Ne biste više od toga ni mogli da očekujete od azila za pse u Srbiji. Pomoću štapa i kanapa, tamo se tek šacica ljudi brinula o tri stotine pasa. Medju svima njima, razigranim, prljavim, velikim i malim, mirnim i nemirnim, živela je naša Duška. Sklonjena od velikih i agresivnih pasa u poseban, ograđen deo, drhtala je od hladnoće.

Bio je mart, padala je kiša danima pre toga i još uvek je duvao hladan vetar. Stajali smo oslonjeni na ogradu azila i pokušavali da je pronađemo pogledom. U njihovom dvorištu bilo je suviše blatnjavo. Radnici su nam rekli da bi nam rado dozvolili da uđemo, ali da ne mogu da garantuju da nas veliki psi ne bi od sreće umazali. A psi su skakali i lajali od sreće, neumorno. Jedan crno-beli, veliki, preskočio je ogradu i počeo da nas prati dok smo obilazili azil tražeći Dušku. Gledao nas je pravo u oči i smešio se i lajao. I dan danas smo sigurni da je govorio: ’’Uzmite mene, uzmite me. Videćete, nećete pogrešiti. Vidite kako sam razigran, vidite samo koliko visoko mogu da skočim, vidite!’’

I onda smo je ugledali. Izgubio se crno-beli pas, prestala je kiša i stao je vetar, utihnuo je lavež i nebo se razvedrilo. Duška je drhtala u naručju vlasnice azila. Rra ju je uzeo u naručje i ona je i dalje drhtala. Potpuno prepuštena sudbini, ona je bez reči, zapravo, bez ikakve reakcije na to što se dešava, drhtala i dalje sa nekim staklastim izrazom u očima. Mnogo je tuge i straha bilo u njima. Gledali smo ne verujući i dalje da je to zaista Duška, da smo je najzad pronašli. I onda je Duška uradila jednu stvar kojom je dobila našu ljubav zauvek. Ona se privila uz Rra, naslonila je glavu na njegove grudi i zažmurila. To je bilo to. Potpisali smo šta smo imali da potpišemo i otišli sa Duškom.

Posle kupanja, čisćenja od buva i krpelja, oslobađanja straha od stepeništa i nove sredine, Duška se potpuno prilagodila. Navikla se na mačke u kraju, naučila da ne treba da laje u kući, preživela period kada je, zbog nagle promene vremena i temperature, potpuno izgubila moć u zadnjim nogama. Meseci su bili potrebni da se oporavi, kao i rehabilitacija na suncu i pesku.

Duška mi je bila najbolja prijateljica i družbenica u šetnjama dok sam čekala prvu mišicu. To kao da je bilo samo moje i njeno vreme. Kad je mišica stigla, Duška je ulogu tetke prihvatila veoma ozbiljno, toliko da ni najrođeniji nisu mogli u bebinu sobu bez njenog odobrenja. Ukoliko bi mišica zaplakala, Duška bi vrlo često to prva čula, i onda je jurila do nas i pozivala nas.

Beskrajno duge šetnje parkom, sunčanje na terasi i motrenje na to šta se dešava u komšiluku, bolno cviljenje za komšijskom mačkom na terasi iznad nas, motanje oko stola za vreme obroka, nesrećne vožnje automobilom (nikako ih ne voli), radost kada dođu gosti i kada zašuška kesa, pevanje uz jednu jedinu pesmu, što sam sasvim slučajno otkrila jednog lepog zimskog dana dok sam peglala pelene i ostavila Dušku u drugoj sobi… Izgleda da voli ženske glasove i setne melodije. Dugo je odbijala da peva dok smo mi u sobi, a onda je shvatila da ćemo se raznežiti i nagraditi je, pa se sada više uopšte ne usteže.

Volimo njen ujednačen zvuk disanja dok spava na svom jastuku u dnevnoj sobi, cviljenje i štucanje dok sanja, zvuk šapica dok se strčava do posude sa hranom ili kada ulazi u kuću, kada uđe u dečju sobu da, zajedno sa mišicama, sluša bajku za laku noć i kada uđe ujutru da ih, zajedno sa nama, budi.

Kako nastaje porodica? Kako znate da ste pronašli bića koja ćete voleti svom snagom i brinuti o njima do kraja života? Šta nas bolje povezuje od tih malih, kratkih, svakodnevnih trenutaka bliskosti?

Upravo će vam član porodice pojesti pleh pun još neispečenih kiflica, pobeći iz kade dok ga kupate i juriti za komšijskim mačkama. Upravo će se član porodice priviti uz vas kada vam je teško, kada ste tužni i mahati repom kada ste srećni.

Ne znam šta je lepše od beskrajnog poverenja u drugo živo biće i potpune predanosti i uverenja da će sve biti u redu.

Duška je sa nama punih pet godina. Ona je prijatelj meni i Rra, a tetka našim mišicama.
I dalje mrzi kišu. I to je sve. Ljubav za ceo zivot.


ALT: " Duška u azilu"

ALT: "Duška i mišica"

ALT: "Bolna Duška"

ALT: "Duška i mišica"

ALT: "Duška na svom omiljenom mestu"

Zahvalni smo Azilu ‘’Bella’’ i Dragoslavu, koji su nam pomogli da pronađemo Dušku.

 

18 Comments

  1. Ceo zivot sam imala pse i sada prvi put vec duze vreme nemam psa. Ljubica i MIca su bile sa nama 9 i 16 godina. Ljubica je docekala oba moja musavca i kao da joj je to i trebalo da bude sigurna da moze da ode, da me ostavi u sigurnim rukama. Mislim da je Dusici upala kasika u med i da zivi kao bubreg u loju 🙂 A i vi, koliko cujem, uzivate svim srcem u njoj.

    • Veruj da ni mi ne možemo da zamislimo drugog psa s nama. I suprug i ja smo imali ranije pse čije smo odlaske jako teško preboleli, a Dušku nekako vidimo kao najstarije dete. Zavisno od toga ko je bolestan, njemu se najviše pažnje poklanja. Ona je sa njenim bolnim leđima baš kao dete, ili možda kao baka, nisam sigurna. Nisam sigurna ni da živi baš kao bubreg u loju, ali trudimo se; živi kao i mi. Imala je više pažnje dok se mišice nisu rodile, svakako. Sad ima malo više njihove pažnje nego naše. 🙂 Joj, veliko su blago te naše divne kuce. Veliko. Žao mi je zbog Ljubice i Mice, ali mogu da se kladim da im je s tobom bilo nezaboravno lepo.

  2. divno, divno, toplo da se rasplačeš, i ja imam svog Bobu koji je isto to – ljubav…
    Hvala što ste nabasali na mene i pratite, upisat ću se i ja na vaš blog, samo u zadnje vrijeme nisam često na blogovima, ni svom, ni drugima, ali bit ćemo na vezi i drago mi je.
    Pogladite Dušku za mene,
    pozdrav,
    Vesnai

Оставите одговор