Oči, zvezde i ljubav koja se ori

Oči, zvezde i ljubav koja se ori

Više ne izgledam onako kako sam mislila da izgledam. Neka čudna ž e n a crta lica oštrijih od mojih prilazi mi u ogledalu polako, kao da se prikrada u mraku hodnika, obrva podignutih u čudu.

Ne izgledam više onako kako još uvek verujem da izgledam. Ž e n a iz ogledala brzo spusti obrve jer zaključi da desnu obrvu više ne može da podigne iznad leve, kao nekad. Čudno je to. Ni grimase koje pravim više ne izgledaju kao ranije.

Ž e n a nikad nije mislila da će postati ž e n a. Smeta joj kad joj kažu: „Izvolite, gospođo.”
O, gospode, g o s p o đ a. I  ž e n a. I  m a m a.

I dete.


Sećam se sebe sa svog osamnaestog rođendana, usred julske, tople noći, i reke. Čokoladna torta na crvenom poslužavniku. Ogrlica od crnih perli. Henri Rolins. Društvo iz srednje škole. Društvo iz kraja. Visoka, zelena trava. Huk reke. Škripa guma. Tatina široka, bela košulja u kojoj su se moja ramena gubila. Moje lice, suviše sitno za moje krupne oči.

Sećam se sebe dok tapšem i plačem zbog Larija Tompsona, koji je najzad došao u moj mali grad. Ja, potpuno zanesena, dok pišem o Lariju u svoj dnevnik. Ja, koja puštam svoje miks kasete do kasno u noć. Ja, koja pred spavanje skidam crni ajlajner. Ja, koja se pravim da ne čujem kamenčiće kako udaraju o moj prozor. Ja, koja sedim na svom prozoru i jedem suncokret iz cveta. Deda Laletov osmeh ispod kačketa dok mi pruža taj cvet i moje lice koje se, suviše sitno za moje krupne oči, osmehuje svakom svojom crtom. Držim suncokret u rukama.
I pljuckam. A zvezde mi namiguju i smeškaju se zajedno sa mnom.

Sećam se sebe dok čitam knjigu uz sveću. Jer su devedesete. Jer je restrikcija struje. Jer je „restrikcija” postala legitimna reč koja opisuje ledeni mrak. Moje lice suviše sitno za moje krupne oči ujutru je belo kao papir.

Sećam se sebe dok vozim bicikl u toplo letnje popodne, iako znam da moram da spremim ispit iz narodne književnosti za septembar. Osećam da nemam vremena za gubljenje na beskrajne vožnje. A ipak okrećem. Leđa su mi mokra. Ližem so sa gornje usne. Asfalt se u daljini leluja. Ritam koji dolazi iz slušalica povezuje sve u jednu sliku – čitam do jutra i u zoru vidim svoje lice u ogledalu pomalo izgrebanom godinama, lice suviše sitno za moje krupne oči.

Sećam se sebe dok sedim na hladnom podu iznajmljenog stana u tridesetom bloku i uništavam kilogram pomorandži. Polako. Pomalo hipnotisano. Razmišljam o Ruvarcu, ogrćem se ćebetom, rvem se sa intertekstualnošću. Grozim se studentskih stereotipa. Istih priča na hodniku fakulteta. Posle čitave noći rvanja sa samom sobom, vidim svoje lice u prozoru – lice suviše sitno za moje krupne, pomalo uplašene oči.

Sećam se sebe dok izlazim iz noćne smene, posle noći kada su se dva dečaka udavila u reci. Ja, koja sam morala da pročitam vest o tome. Ja, kojoj je glas drhtao. Onda kad sam shvatila da su trenuci njihove smrti bili trenuci u kojima sam ja jela svoj sendvič i klimala glavom uz omiljenu pesmu. Lice suviše sitno za dva krupna oka belelo se u crnilu prozora koji je sa 23. sprata gledao na grad. Ramena su se gubila u jakni. Pogrbljena. Poražena.

Sećam se sebe dok stojim krivo, neprilagođeno, na većini mesta na kojima se zateknem.
Osećanja, u neskladu sa okolinom, uvek su širila moje oči i belela lice.


Oči, zvezde i ljubav koja se ori

A onda je došla ona. I videla da su moje oči plave, kakve nikada nisu bile. I da moje oči nisu suviše krupne za moje lice. I da moje lice nije suviše belo. Ona je videla moje rumene obraze.
Nije promenila sećanje. Oblikovala je sadašnjost.
Došla je ona, koja mi se izdaleka oduvek smeškala.
Bacala one kamenčiće u prozore. Žmirkala zvezdama.
Prskala me kišom.
Njoj su moje šiljate uši simpatične. I nije joj važno jesu li žute ili roze.
Možda zato što i ona ima iste takve. Šarene.
Ona me vidi onakvom kakva sam se sebi samo ponekad činila.
Ona oseća čaroliju koja se širi iz kuhinje i vidi cveće koje viri iz šerpe.
Ona zna staze kojima odlazi pauk pošto napusti našu dnevnu sobu.
Oko njenih prstiju cvetovi se pletu.
Za nju ljubav nije apstraktna reč. Ona vidi crvena, punačka srca koja lebde oko nas.
Ona govori o srcima koja, i kad se slome, obnavljaju se.
I čuje ljubav i kaže da se ona ori, kao smeh.

Ja zato ne poznajem stvarnost u kojoj bih radije živela od ove. Jer moje lice nije više suviše sitno za moje oči, a ramena, i ako se nekad pogrbe, više se ne gube ispod slojeva odeće, briga, strahova. U prozoru se vide obrisi i oči ženedetetabićanevažno, koje se i dalje grozi stereotipa. I istih priča na bilo kom hodniku. Bića koje ne ume da vodi male razgovore. Bića koje u svim očima traži zvezde. I pronalazi ih.

Shvatam. Moje oči ne mogu biti suviše krupne, a lice suviše sitno za njih. Nikada. Ma koliko se širile, oči ne mogu da prime sve zvezde koje trepere i čekaju da budu spoznate. Ali zato se moje oči svakog dana ogledaju u prozorima kuće u kojoj se ljubav ori, a cveće viri iz šerpi. To je čitavo sazvežđe u mojim očima. Dovoljno za hiljadu života.

8 Comments

Оставите одговор