Letnje igralište

mesto gde rastem sa svojom decom

Page 2 of 6

Tražim način da usporim vreme

Tražim način da usporim vreme. Tražim način da produžim trenutke.

Jer minut nije vredan ako ne traje večnost i sat nije dovoljan ako stane u tren. Continue reading

Nedelja

Nedelja, dan pun kao jabuka; celovit, od početka do kraja.

Nedelja, dan za snove u epizodama, vreme kada se vraćaš snu onda kada shvatiš da si se prerano probudila; dan kada se vraćaš iz sna kao iz drugog života.

Nedeljna jutra su za one snove koje godinama sanjaš, u nastavcima.

Sanjaš san o maloj studentskoj sobi toplih zidova na kojima plešu popodnevne senke krošanja, san gde na stočiću pored kreveta svetluca čaša hladne vode dok ti ležiš na svom studentskom krevetu i čitaš knjigu, san o prozoru koji gleda na usku gradsku ulicu čije se nebo ne vidi od krošanja, san o drvoredu koji neustrašivo postoji i raste i grana se, i s vremena na vreme kucka ti o prozor, san u kojem sa svakim novim nastavkom drvored biva sve bujniji. Ti znaš da postojiš u tom snu kao u drugom životu i, kada ti grana snažnije zakuca o prozor, ti se probudiš u ovom životu. I uvek je nedelja.

Nedelja je dan koji počinje lenjim uzdisanjem i stenjanjem, otiranjem koprene koja ti se uvukla pod kapke. Nedelja je dan kada se krećeš kao da sledeći korak ne postoji, kao da nije važno šta sledi. Jer nije važno. Danas nije.

Samo ovaj trenutak. Ovaj život. Ovi ljudi. Ova ti. To je jedino važno.

Nedelja je dan za obična postignuća… ona postignuća kojima se niko više ne hvali, kao što su jaja na oko za doručak. Savršeno jarka narandžasta i žuta sunca, koja ovog puta nisi razlila jer ne žuriš nigde, i beli oblaci oko njih, sa blago hrskavim ivicama. Baš onako kako voliš. Baš onako kako si naučila ljude oko sebe da ih vole. Dok žvaćeš, ne žuriš. Dok gutaš, misliš samo o tome koliko je lepo jesti jaja na oko u tiho nedeljno jutro. Ne misliš ni o čemu drugom. Hrana koja te jača, koja te miluje iznutra, dovoljna ti je ovog mirnog jutra.

Nedelja je dan za odlazak na pijacu u potragu za pravim domaćim belim lukom, malo ljubičastim i malo belim. Od njega ćeš napraviti sos koji te svake nedelje vraća u maminu kuhinju. Tražiš i savršenu vezu peršuna kojim ćeš posuti povrće kada ga izvadiš iz rerne. Seckaćeš, posipaćeš, probaćeš… sve to, bez žurbe, strpljivo, dok čitaš knjigu, dok maštaš, dok pevušiš, dok se smeješ sa svojim omiljenim ljudima, dok ti se omiljeni pas mota po kuhinji i oko nogu.

Samo ovaj trenutak. Ovaj život. Ovi ljudi. Ova ti. To je jedino važno.

Nedelja je dan kada ćeš uključiti kompjuter samo da bi pustila svoju omiljenu plejlistu. Jer, svaka nedelja treba da ima svoj saundtrek. I nijedan jedini trenutak za rad kojem ti se duša ne raduje.

Nedelja je dan kada piješ vruću kafu, baš onakvu kakvu voliš. Bez odlaganja. Bez žurbe. Bez obrva izvijenih u iščekivanju.

Nedelja je dan kada neguješ svoje biljke, kada neguješ svoje omiljene ljude, kada neguješ sebe.

Nedelja je dan kada samo srećni ljudi i srećni psi promiču ulicom ispod tvoje terase.

Nedelja je dan kada je lako voleti, kada je lako razumeti sve ljude.

Nedelja je dan za rolnice sa cimetom, za pitu, za toplu čokoladu;

za rumene cvekle, za narandžaste bundeve, za sunčane šargarepe.

Nedelja je dan za knjigu; za oduševljavanja stihovima.

Nedelja je dan za vraćanja sebi.

Nedelja je dan za sunčanje na terasi, za tihovanja, za nestajanja, za vraćanja, za nedovršene rečenice koje su logične baš takve kakve jesu.

Sitne stvari, nevažni događaji, senke, svetlosti, mirisi koje ne primećuješ, a kojih se celog života sećaš.

Dodiri koje uzimaš zdravo za gotovo, smeh, cikanja, plakanja koja su tvoj život sada; možda ne i sutra.

Nedelja, dan pun kao jabuka, tvoj je život u malom.

Samo ovaj trenutak. Ovaj život. Ovi ljudi. Ova ti. To je jedino važno.

Uspavanka za Nadeždu M.

Kuda ploviš večeras, Nadežda?

Jesi li podesila kurs? Jesi li osetila vetar?

Evo, ja ću ti pomoći da razviješ jedra. Nije, nije mi teško, samo ti pridrži drugu stranu.

Obavi tri puta konopac oko šake, da, tako. I pridrži ovde prstima.

Kako misliš kako znam kako?

Pa znaš li ti koliko sam ja mora, okeana, kontinenata oplovila?!

Pa znaš li ti koliko sam ja puta jedra razvila?

I sklopila?

I dopustila vetru da ih raznese?

I na plovidbu krenula bez kompasa?

Hej, gde ti je kompas?

I kutija sa užinom?

*

Kuda ploviš večeras, Nadežda?

Nikad ujutru ne umeš da mi ispričaš. Znam da morski vazduh opija, ali zar baš toliko?

Koliko zvezda prebrojiš na putu do mesta na koje si se uputila?

Koliko te je penastih oblaka prevarilo da su šećerna vuna?

Koliko plavih ptica ti preleti iznad glave svake noći?

Koliko delfina zapliva sa tobom?

Koliko veselih talasa ti padne na glavu i ramena?

Možeš li da se setiš?

Znam, nikad ne možeš da se setiš.

*

Kuda ploviš večeras, Nadežda?

Jedro ti je spremno i kompas ti je u džepu.

Jedro, istkano od slika iz današnjih priča.

Kompas, saliven od današnjih sanjarenja

sa iglom koja se pokrene tek kad tvoje trepavice zatrepere na jastuku.

Užina ti je u kutiji, Nadežda.

Kosa – očešljana

spremna za talase i vetrove,

za blistanja na srebrnoj mesečini.

*

Kuda ploviš večeras, Nadežda?

Doći ću da te pokrijem

i da ti poljubim čelo

i da te pomerim ka sredini kreveta

da ne skreneš sa kursa

da te ne obori nestašni talas.

Doći ću.

Računaj na to.

*

Ne znam kuda ploviš večeras, Nadežda

ali ne prestaj da odlaziš tamo.

Zapamti svaku zvezdu

i namigni joj kad prođeš ispod nje.

Kradi oblake,

slobodno,

i stavljaj ih u unutrašnji džep kaputa.

Oblaci su mekani, neće im biti tesno, ne brini.

Sprijatelji se sa svakom plavom pticom

koja ti proleti iznad glave..

Slušaj njihove priče

i ne zameri im kad se međusobno sporečkaju

ili ako preglasno pevaju

ili ako odlete bez pozdrava.

One su ptice.

Kao što si ti devojčica.

Zamoli delfine da te i sutra i sutra i sutra čekaju na istom mestu

u isto vreme.

I tako svake noći.

Ne prestaj da odlaziš tamo, Nadežda

Ne prestaj, gde god da ideš.

I zvezde će trepereti samo za tebe.

I jedra će se sama razvijati pred batom tvojih koraka.

I oblaci će postati šećerna vuna.

I plave ptice nikada neće odleteti.

I delfini će te uvek čekati

na starom mestu

u isto vreme.

I setićeš se, jednog jutra, svega.

Veruj mi na reč.

Samo ne prestaj da ploviš, Nadežda. Nikada.

Obećaj mi, Cvetana

Ona se u igri zove Cvetana i veruje da je gusenica koju je deda letos uhvatio, nazvao je Plavojka i stavio u teglu da posmatraju kako se pretvara u leptira, odletela dok su ona i njena sestra spavale pod borovima. Sada, kada spazi leptira, nada se da je to baš ona, Plavojka, gladna gusenica koja je dobila svoj srećan kraj.

Continue reading

Daj mi ruku, Leto

Ležim u krevetu beskrajno, dugo, dok se senka oraha ne navuče preko prozora,
dok ne postane bezbedno da širom razmaknem prste, otvorim oči i pustim vreli letnji dah
unutra, da mi se ušunja među misli, među stranice knjige
i izbriše planove.

Continue reading

Letnja plejlista

  • Posmatraj svoju decu. Samo posmatraj. Kako se igraju, dok spavaju, kad se smeju, dok trče. Posmatraj kako rastu. Samo posmatraj. Bez reči, bez ideja, bez primedbi, bez strahova. U treptaju oka izdužiće im se ruke, njihove noge preskakaće duplo, ma kakvi, troduplo i više te neće tražiti pogledom tako često. Posmatraj. Upijaj. Kratko je ovo vreme. Kratko je leto.
  • Svakog dana reci svojoj deci da ih voliš. Bez izuzetka.
  • Svakog dana zagrli svoju decu. Ma kakav da je dan.
  • Gledaj ih u oči i reci im da su posebne, da su svoje, da ste ih u zvezdama videli pre no što su stigle.
  • Reci mu da ga voliš. Zbog toga što te je prepoznao. Reci mu.

Letnja plejlista

  • Sačekaj da svi odu iz kuće, pusti muziku i igraj, igraj, igraj. Nisi odavno, baš odavno.
  • Pojedi sladoled i ne prebacuj sebi. Uživaj. Telo ti je već zahvalno na taj poseban način.
  • Pronađi novu frizerku. Prethodna više ne dolazi u obzir. Nije važno kako će se ona osećati. Kad ti kažem, nije.
  • Opusti se dok šetaš sa Duškom. Ne šetaj je, šetaj sa njom. Zajedno. Ne požuruj je. Razgovaraj s njom. Kao nekad, dok je starija mišica bila u stomaku, a Duška tvoja najbolja prijateljica i saputnica, sećaš se?
  • Zastani zbog leptira. Zbog bube. Zbog pauka. Svaki život je dragocen. Neponovljiv. Podsećaj svoju decu na to.

Letnja plejlista

  • Budi manje produktivna. Namerno. Smišljeno. Leto je. U stvari, nikada nemoj biti „produktivna”. Ti si ljudsko biće.
  • Ne traži izgovore. Ne daj opravdanja. Neka sve bude tako kako jeste.
  • Reci ne. O da, reci ne!
  • Poslušaj svoj instinkt. Makar jednom. Veruj sebi. Nisi odavno.

Letnja plejlista

  • Svakog dana, reci hvala. Ujutru, reci hvala. Na smiraju dana, reci hvala. Nije tvoja zasluga to što si tu. I te kako imaš na čemu da budeš zahvalna.
  • Nežnije ih češljaj. Nežnije, nežnije, najnežnije. Iako žurite. Iako ti se čini da će se svet srušiti ako ne stignete na taj autobus. Neće. Tvoja ruka na njima treba da je laka kao pero, kao latica ruže, kao blag letnji povetarac. Tvoja ruka je njihovo sklonište.
  • Ne žuri. Ako bezglavo juriš ka vrhu propustićeš sve usput. A sve je mnogo da se propusti.
  • Vežbaj. Češće ćeš se smejati.

Letnja plejlista

  • Razgovaraj sa mamom. Odvoj vreme. Pomozi joj. Zameni je. Kao nekad. Dozvoli joj da ti bude mama. Dozvoli sebi da joj budeš dete. Smej se sa njom. Diskutuj sa njom. Seti se koliko si stvari kroz razgovore s njom iznela na čistac. Koliko je stavova tu iskovano. Rasteš još uvek, ne propuštaj priliku.
  • Spasi cveće sa terase. Ne odustaj od njega. Ti to možeš, znaš da su ti prsti zelenkasti.
  • Stavi na jednu gomilu sve knjige koje te tako dugo čekaju. Posegni za njima. Omiriši ih. Prelistaj. Prepusti se i počni. Veruj mi, ništa važnije nije sada od njih i tebe. Seti se šta donose. Seti se zašto je možda najvažniji deo tebe to što jeste. Seti se zašto to nisu samo stranice pune ištampanih slova, već jedini putokazi koje biraš da pratiš. Prepusti se. Život ti je u pitanju.

Letnja plejlista

  • Kupi već jednom tu kremu protiv bora. Gotovo da grizeš četrdesete. I pij više vode.
  • Napravi svoju letnju plejlistu. Svira ti već u glavi.
  • Reci naglas da ti treba vreme nasamo kako bi mogla da dišeš. Reci. Traži to vreme za sebe. Daj sebi dozvolu da uzmeš ono što ti treba. Osama je zdrava. Blagotvorna.

Letnja plejlista

  • Napravi svoj sladoled. Sa vanilom, kakaom, kupinama. Biće to najbolji sladoled na svetu.
  • Pohvali svog brata. Za sve što jeste i što će tek postati.
  • Zagrli tatu i ne čudi se ramenima koja su se skupila, popodnevnim dremkama i usporenom hodu. I ti ćeš stići dotle.
  • Posmatraj zvezde cele noći. Bez razmišljanja. Bez planiranja. Bez pitanja. Nemoj pokušavati da dekodiraš njihovo treperenje. Nemoj pokušavati da razumeš noćnu pesmu cvrčaka. Samo diši. Prepusti se.
  • Nemoj opravdavati svoja noćna bdenja. U redu je čitati, pisati, razmišljati noću. Ostani budna koliko god želiš.
  • Pozdravi narandžastu životvornu loptu. I ne zaboravi da kažeš hvala.

Letnja plejlista

  • Popni se na brdo. Popni se na planinu. Zajedno sa njim. Zajedno sa decom. Dišite duboko, dok pluća ne kažu da je dosta.
  • Ništa nije kao sunce na njegovim trepavicama. Ne propuštaj te trenutke. Jer samo si u njegovim rukama prepoznala svoj život.
  • Pusti srce da lupa koliko god jako mora dok posmatraš njih troje, svoju porodicu, dok zapanjeno, kao da ih prvi put vidiš, gledaš kako se smeju, kako se drže za ruke, kako razgovaraju, kako prave džina na putu ka vrhu. Nije san. Nisi se tek tako zagrcnula od radosti. Tvoji su. Vaši ste. Savršena celina puna slatkih mana.
  • Osvrni se za sobom i kaži – uau! Zapanjujuća je putanja kojom hodaš i destinacija na koju si stigla. Još neverovatnije je ono što te čeka. Biraj svoje staze i znaj da nijedna na koju te instinkt vodi nije pogrešna.

Letnja plejlista

  • Osvrni se za sobom. Da li veruješ da ništa nije nemoguće?
  • I ne zaboravi da kažeš hvala.

Kad sam bila mala, mogla sam da se izmestim iz sebe, da izađem iz sebe na, činilo mi se, duže, a zapravo je, verovatno, to bio samo trenutak. Gledala sam u sebe tada kao u čudu. Pitanja o tome ko je zapravo „ja” preplitala su se sa zapanjenošću nad životom, sa sumnjama da sam neka čudna biljka koja sanja ili vuk koji se seća sebe ili deo celine koja samo nerazdvojena može da živi, diše, bude svesna. U tim trenucima, ništa nije bilo nemoguće, ni strano, ni pogrešno. Dugo sam mogla da se vratim u to stanje kad god sam želela, ali posle nekog vremena… nisam više želela. I tako mu se više nisam vraćala. Kao da je to „ja” progutalo sve ostale mogućnosti i naraslo do visina koje nisu dozvoljavale zapitanost, sumnju, mogućnosti, neutabane staze, puštanja umesto grčevitog držanja. Svakodnevna ja prigrlila je samo jednu mogućnost i postavila je za istinu. Danas ponovo sve te mogućnosti stavljam na sto i sastavljam svoju letnju plejlistu, za svako leto svog života. Za sebe, ko god to bio/la, za svoju decu (kojima sam u igri sestra, a ko kaže da igra nije život), za sve koje zovem svojima. I vuk, i biljka, i nesaznatljiva celina, i čovek, zaslužuju mir. Pogotovo u leto, ovo magično leto.

Kada cvetamo

Vrti mi se po glavi jedna slika ovih dana. Sedim u letnjoj kuhinji ispred kuće, imam šest godina. Podne je, sunce sija, jako, nemilosrdno, a kiša u naletima napada zeleno lišće dunje čija visina jedva da prelazi krov letnje kuhinje. Kvrgavog stabla, neravne, hrapave kore, grana izraslih na sve strane, bez ikakvog reda, stablo dunje iznedrilo je male plodove savršenog oblika, plodove jedre od nestrpljenja, od želje za punoćom, za vrhuncem i krajem. Puckam ljuske graška i čistim ih, dok zelena zrna, padajući u plavu šerpu na bele tufne na klupi pored mene, odjekuju. Kao iz drugog života da odjekuju, tako se sada čuju. Očarano posmatram suludo letnje poigravanje kišom, vetrom i sunčevim zracima. Ne bojim se. Nana je pored mene, smeši se dok secka paradajz i kaže da će sve biti suvo očas posla. Posle kiše žurno odlazi do stabljika paradajza i bira one najrumenije, najzrelije plodove, ubijene kapima i išamarane u vrtlogu sulude letnje šale.

Naša bašta bila je puna hrane, zelenila, zemlje, sveže, mirisne, rastresite. Mirisala je na vodu, na sunce, sveže i slatko. Golicaju mi ti mirisi nozdrve i sada. Nana je bila ta koja je sadila, iz semena, od prve kapi vode, uprkos vetru koji je lomio nežne stabljike i mrazu koji bi iznenadio, prevario, do podatne punoće, jarkih boja, prskanja pod zubima. Sadila je zato što se to tada tako radilo. Morao si da posadiš da bi mogao da pojedeš. Ispred kuće je bilo svega: paradajza, jabuka, luka, dunja, grožđa… Uvek je sve bilo tu, na dohvat ruke. Nije sadila kao što sadi moja generacija, da bi se vratila prirodi, da bi se vratila sebi, nije filozofirala o kontaktu sa zemljom, nije brinula o estetici. Ona nikada nije ni odlazila od sebe. Šake je zaranjala u zemlju da bi joj dala, da bi je oplodila, sa molitvom na usnama. Sadila je zato što je to bio njen život, zato što drugačije nije moglo, nije trebalo. Nije sadila da bi plodovi izgledali lepo i da im se drugi dive. Sadila je da bismo živeli, da bismo porasli, sadila je, negovala je, da bismo prešišali onu dunju koja se iz korena trudila da nadvisi krov letnje kuhinje, da je nadvisimo mi, kad dvojica sinova koji su došli pre moje tetke i tate, nisu trku sa njom ni započeli. Sadila je da bi imala dovoljno da napuni svako naručje koje bi ušetalo u njenu baštu. Nijedno dete nikada nije izašlo praznih ruku iz našeg dvorišta. Rođaci iz grada uvek bi odlazili ruku punih plodova. Njihova deca mahala su sa zadnjeg sedišta auta, dok su im vesele oči izvirivale iznad ljubičastih grozdova.

Kada cvetamo

Volela sam sve iz njene bašte. Divlje, gotovo agresivno sveže, njeno povrće mirisalo je na zemlju, na sunce, na vetar, na sladak miris noći i vrisak jutra. Mirisalo je na vodu, na oblake. Iako slatko, njeno povrće govorilo je o nicanju, o muci rasta, o kiši koja je šibala i mazila kao da oprašta, o putevima i ukrštanjima struja vazduha, o porođajnim mukama zemlje. Kad bih zagrizla paradajz, kao da sam grizla u sopstveno postojanje. Zato to nikad nisam radila.

Ja sam rasla. Sanjala sam da rastem. Da cvetam. Trkala sam se sa dunjom kraj letnje kuhinje i skakala da glavom dohvatim krov hladnjaka od vinove loze. Sve dok više nije bilo potrebe da skačem. Bar ne jako. Sanjala sam cvetanja. Sanjala sam kako mi pupoljci niču iz dlanova, kako rastem, kako odlazim. Nisam videla da se rastajemo. A rastajali smo se. Stajala sam na naninom grobu, pokušavajući da objasnim sebi kako je sve to normalno, to trčanje u krug, s početka na kraj, i s kraja do ponovnog početka, pokušavajući da razaznam granice i shvatim pravila.

Kada cvetamo

Pokušavala sam da shvatim zašto nas život iznenađuje i vara i igra se sa nama kao sunce, vetar i kiša, tri ludaka, sa onim stabljikama paradajza. Pokušavala sam da predvidim koje je doba najbolje za cvetanje, trudeći se da ga vidim, da izračunam kad stižem do njega, da mi ne promakne, objašnjavajući sebi da je neću zaboraviti, nijednu boru s njenog lica, ni kako je vezivala maramu, ni njene male šake, ni miris njenih kecelja, ni miris njenog ormara, čistih haljina, ni to kako joj sede vlasi proviruju ispod marame, ni kako levom rukom pridržava maramu da joj ne spadne s glave, dok desnom namešta neposlušne vlasi kose. Sanjala sam da ništa od ovoga nije kraj. Sanjala sam, sanjam da ona cveta na nekom drugom mestu.

Ja, za razliku od nje, ne sadim. Živim na drugačijem mestu, gde povrće stiže iz obližnjeg marketa ili sa lokalne pijace. Nemam baštu. Imam terasu na kojoj s proleća zasadim cveće i jedan orah koji je prešišao našu terasu, grana uprtih u nebo. Šalimo se da je sada kao tinejdžer koji bi najviše voleo da proguta našu zgradu i sklanja se, i prilagođava se samo zato što mora. Beton je neumoljiv. Njegovi prvi mladi plodovi u zelenim opnama šepure se, na dohvat šaka koje se pružaju sa prozora. Izrastao je gotovo ni iz čega. O njemu niko nije brinuo. Komšinica je htela da ga poseče zato što joj zaklanja pogled, pa su je odgovorili. I šumi, šumi svake noći, kao ona kruška pored letnje kuhinje, šumi o kiši i o suncu i o vazduhu i o zemlji zbog kojih je izrastao. Svedoči o čudu nicanja, čudu rasta, čudu postojanja. Šumi o cvetanju. Zajedno sa vlašcem na našoj terasi koji preživi svaku zimu, šapuće o onom čudesnom cvetanju koje se događa usred zime, ciče zime, kada se svako stablo drveta čini kao leš, stvar prošlosti, gotovo zaboravljeno svedočanstvo, uspomena, trag leta koje je nekada postojalo.

Kada cvetamo

Tek dah toplog vazduha i tračak neočekivane svetlosti, dovoljni su da dozvole životu i cvetanju koje se dešava unutar one kvrgave kore dunje, da požure napolje. I čini mi se, zapravo, da se najjače cveta usred zime, ispod leda, onda kada misliš da cvetanju nije vreme, onda kada čekaš pravi trenutak, a ne razumeš da ti se taj trenutak smeška iza leđa. Čekajući pravi trenutak da cvetamo, ne razumemo da su čitave stabljike izrasle iz naših dlanova i da se latice na njima smenjuju uveliko.

Dok čekamo da postanemo snažni, mi cvetamo. Dok se trudimo da postanemo bolji, mi cvetamo. Dok govorimo sebi „još samo ovaj stepenik”, „još samo ovaj korak”, još samo ovaj ispit”, ”još samo da me pozove”, „još samo da dobijem taj posao”, „još samo da počne da jede čvrstu hranu”, „još samo da joj izrastu zubi”, „još samo da prohoda”, „još samo da ume da mi kaže šta je boli”, „još samo da završim današnju smenu”, još samo, još samo… Sve to vreme, ja čekam, nazirući tu blagu svetlost, a zapravo cvetam. Cvetam, jer zastajem da se zagledam u oblak, jer čitam priče, jer trčim u zagrljaj svojoj deci, jer se one strmoglavljuju u moje naručje, jer maštam, jer govorim „volim te”, jer se nadam, jer plačem, jer vidim sunce na njegovim trepavicama, jer grešim, jer puštam grane da mi izrastu iz ramena bez reda, bez plana. Volim sve iz ove bašte. Volim do najtananijih žila i vlati i molekula.

Kada cvetamo

Divlje, gotovo agresivno sveže i oporo, moje telo miriše na zemlju, na njene porođajne muke, na sunce, na vetar, na sladak miris noći i vrisak jutra. Miriše na vodu, na oblake. Moje telo šumi o nicanju, o muci rasta, o kiši koja šiba i mazi kao da oprašta, o putevima i ukrštanjima struja vazduha. I nikako ne mogu da zagrizem dovoljno duboko u sebe. Kad pokušam da zagrizem, uplašim se, zastanem, jer boli, kao da grizem u sopstveno postojanje.

Sašaptava se sve zeleno oko mene. Šumi da je u leto najmanje cvetanja, samo onog koje letimičan, površan pogled zapazi. Osećam blag dodir nanine ruke na ramenu, žaljenje što nismo stigle da se oprostimo i nju, koja mi šapuće, i kaže da vidi ona dva pupoljka glava zaronjenih u jastuke, nesvesnih svog cvetanja. Šapuće mi da cvetanje nikada ne prestaje, da leto nije vrhunac i kraj, kulminacija svega i svedočanstvo božanstvene, vrhunske, a tragične lepote postojanja. Šapuće mi da je cvetanje malo blatnjavije nego što očekujemo i da malo više miriše na zemlju, a manje na ruže, da je više poput talasa, a manje poput blage letnje večeri. Šapuće mi da cvetamo najjače u zimu, usred kamenjara i pukotina u betonu. Šapuće mi da najlepši cvetovi izrastaju iz pupoljaka koji na vetrometini strpljivo čekaju prvi zrak sunca i prvi blag dah proleća, žudno i spremno okrećući glavu ka njima. Cvetanje je, šumi ona kroz orah, traganje za suncem kroz tamu, i odluka da je ovo malo, malecno, skromno mesto okruženo haosom, užurbanošću i strahom, savršeno mesto za cvetanje.

Pozovi mamu

Pozovi mamu
sada
i sutra
i prekosutra… svakog dana
Pozovi mamu i kad ti se čini da nemaš ništa da joj kažeš
i kad ništa nije novo, važno, ni zanimljivo.

Pozovi mamu
kad si preplavljena obavezama
kad si srećna
kad si ravnodušna
kad si nervozna
kad imaš hiljadu pitanja
kad želiš da pričaš samo o sebi ili ni o čemu posebno
kad ti treba da ćutiš sa nekim
kad si tužna.

Pozovi mamu

Ona će ti reći:
„Ustani, obriši suze, otresi prljavštinu sa tura, sama, da sama,
pogledaj u nebo, skuvaj kafu, posadi nešto, pročitaj pesmu,
pusti one svoje drekavce,
kupi kartu, dođi, ispričaj mi sve,
žao mi je, razumem.”

Ona će te slušati, grliti, ljubiti čelo kao kad si bila mala,
plakati i smejati se s tobom, savetovati te, nervirati te,
napraviti večeru, pokriti te i skloniti knjigu koja ti je pala na grudi,
skuvati toplu čokoladu, napraviti palačinke, oprati košulju,
maziti po kosi, čekati da oluja prođe.

Ona će ti reći:
„Ustani, je li bilo dosta, obriši suze, prostri veš, namesti krevet, zasadi biljku,
zar moram sve ispočetka da te učim,
zar ne znaš da možeš sve što želiš, što zaista želiš,
zar si zaboravila zašto si rođena,
zar ne vidiš da vreme ne čeka,
crtaj, piši, viči, putuj, čitaj, pleši tako kako samo ti umeš.
Niko drugi ništa ne ume kao ti. Niko.
Niko drugi nije kao ti. Niko.”

Pozovi mamu

Pozovi mamu
i kad je dan sasvim običan, prazan, siv, pust
pozovi je
da ćutite zajedno
da se smejete zajedno
da se nadmudrujete
da joj kažeš kako ipak nije bila u pravu
i saslušaj kad ona bude tvrdila da ipak jeste.

Pozovi mamu
i pitaj je kako je
kako je tata
šta ima novo
šta radi komšinica prekoputa
kakve su joj ribizle ove godine
da li se naspavala.

Pozovi mamu
i kaži joj da je u redu
da razumeš
da cveće može da posadi i sledećeg proleća
da deca moraju svojim putem
da vodi računa o sebi
da uhvati tatu za ruku
da pojede sladoled
da skuva sebi kafu
da podigne noge na tabure
da se uspava ponekad
da zakasni
da uzme bolovanje
da se ne javlja na telefon
da uzme odmor
da ode na more.
Jer nju jednu imaš, podseti je.

Pozovi mamu

Pozovi mamu
i kaži joj da je voliš.

Pozovi mamu
jer niko drugi ništa ne ume kao ona, ništa
jer niko drugi nije kao ona, niko
jer vreme ne čeka.

Pesma o slobodi

Tog dana, dok se proleće još pomalo otimalo letu
dok je vrelinu ublažavalo vetrom
i podnevnu jaru iznenadnom kišom
nas četvoro počeli smo da se penjemo. Continue reading

Letnja mesečarenja

Ponekad, ne mogu da se setim svih detalja o tome kako sam dospela ovde. Zapravo, najčešće ne mogu da se setim gotovo ničega. Tek neka bleda sećanja provuku se kroz moju dušu kao sekvence iz starih filmova o svemiru koje sam gledala kao dete. Okuražena nagoveštajima sećanja, tada se zagledam u tragove iza sebe i, ponesena saznanjem da, o da, moja stopala savršeno pristaju veličini tragova, ja hodam unatraške, i radujem se, i sećam se sve više. Kao da hodam u snu. Držim se za nit svog života, za sve što sam bila ja… a kao da se sećam prošlog života. I sebe u njemu. I zadivljena, i zgranuta. Niko nikada nije mogao da me iznenadi kao što sam ja mogla sebe. Kao da nas je dve. Kao da sam dve. Hodam… ali ipak, u snu. Trgne me vetar, povik, a najčešće telefon. Nevoljno, sanjivo, ali ipak… podižem glavu sa tragova na travi, na snegu, na pesku. I, kad mu dozvolim, taj trenutak odnosi sve. Moja stopala se šire da bi bolje stala, da bi stabilnije hodala trusnim područjima sadašnjosti, nestalnim, razočaravajuće neophodnim svetom. U tom trenutku, moja stopala već su prerasla dečji broj i više ne staju u otiske koji su, sada mi se još samo čini, bili moji. Okrećem lice na drugu stranu, današnjici, gledam je pravo u oči. I uskoro, moje zenice, pune su sadašnjosti. I već, moja duša, puna je šarenih poruka. Sve dok ponovo ne pronađem tu nit; makar, u snu.

Rado hodam tom stazom, malim stopalima, sitnim koracima. Hodam, u snu. Prepuštam se, i zaboravu i sećanju. Dah toplog vazduha, noć i tišina, opreznim koracima, lagano, da se ne otmem, vraćaju me u baštu, u leto, u noć obasjanu srebrnim mesecom. Crno, mrklo nebo moglo je tada ceo svet da proguta, samo da je htelo, činilo mi se, čini mi se i danas. Ali, zvezde ne sijaju nigde tako blistavo kao iznad dvorišta u kojem sam odrasla. One mi i sad svetle negde tik iza kapaka. Tmina zbog njih nikada nije ni imala pravu šansu.

Letnja mesečarenja

Leti sam najčešće hodala u snu. Da li zbog vrućine, mirisa iz bašte, seoskih pasa ili poglavlja pročitanog pred spavanje… nikad ne bih mogla dugo da zaspim. I dok je spasonosna noć sve oko mene polako prekrivala – zidove, tavanicu, prozore, posteljinu, knjigu pored kreveta i hrpu haljina na fotelji, dok je usisavala vazduh, pridobijala ga i bojila u crno, ja sam nastavljala da isijavam toplotu. Menjala sam položaje u krevetu i uporno tražila nova mesta na posteljini koja bi me ohladila. Ti trenuci kada sam uviđala da više nema smisla da ležim jer, znam, neću zaspati, trenuci su za koje nikada nisam mogla sa sigurnošću da tvrdim da li pripadaju snu ili javi.

Te noći, bila sam sigurna da sam budna. Film o životu u svemiru pred spavanje nije pomogao. Pun mesec iznad bašte – odneo je san u nepovrat te noći. Kako uopšte iko može da spava dok se taj bledi šaljivac tako divno zabavlja i pleše na crnom plišu iznad naših glava? Nikad nisam bila ravnodušna prema mesecu. I te noći, najlepše na svetu bilo mi je da sednem na prag ispred kuće i samo posmatram njegovo nasmejano lice, i da znam da nisam sama, iako su svi prozori zjapili crnilom, iako su sve duše oko mene putovale nekim drugim prostorima.

Uvek sam se pitala jednu stvar. Da sretnem svoje najrođenije u snu, da li bismo se poznavali? Da li bismo to bili mi, isti ljudi, koji se vole, koji žive zajedno, koji ne mogu i ne znaju jedni bez drugih? Jesmo li isto u snu i na javi? Jesmo li?

Letnja mesečarenja

Zato je ova noć bila posebna. Sigurna. Poznata. Mirisala je na zavičaj koji se protezao dalje od bašte u kojoj sam odrasla, dalje od sazvežđa u kojem sam nikla. Ta noć, svetlela je u savršenoj tišini. Poznata, prijateljska, a nesaznatljiva. Sve oko mene – šimšir između kapije i kuće, stara jabuka u dnu dvorišta, bicikl koji sam u žurbi nemarno oslonila uz ogradu, ulazna vrata kojima je vreme ogulilo boju, latice maminog cveća – sve je bilo tu, poznato i blisko, a opet potpuno novo, okupano drugačijom svetlošću. I drage prilike počele su da promiču. Prvo stidljivo, a onda sve smelije, kada su shvatile da im se radujem. Ili kada su prestale da me primećuju. Jer, samo na ovoj svetlosti, samo u ovom snatrenju one su meni bile vidljive. Hodale su pored mene, oko mene, radeći ono što su radile uvek. Glatke, a izborane ženske šake zalivale su cveće, čistile dvorište, nudile mi krompiriće, mazile mi kosu, brale jabuke i grožđe, razgovarale, ćutale ljutito, smejale se i raspravljale se.

Uvek sam se pitala jednu stvar. Da sretnem svoje najrođenije posle ovog života, da li bismo se poznavali? Da li bismo to bili mi, isti ljudi, koji se vole, koji žive zajedno, koji ne mogu i ne znaju jedni bez drugih? Jesmo li isto u ovom životu i posle njega? Jesmo li?

Ta savršena tišina savršeno mirne, mirisne i svetle, plišane letnje noći, nikada se više nije ponovila. Spustila sam glavu na jastuk tek pošto se krv novog jutra razlila nebom, onda kad sam čula promenu ritma disanja svojih uspavanih roditelja, kad je lišće na staroj jabuci zašumelo novim ritmom i kad je vazduh otrežnjujuće zastrujao.

Letnja mesečarenja

Probudila sam se dva sata kasnije, iscrpljena, a radosna. Ceo dan preda mnom bio je bolno, zaslepljujuće iskustvo. Mama je gunđala da moramo nešto da preduzmemo u vezi sa mojim mesečarenjima, jer evo, ponovo imam mučninu i temperaturu. A ja sam joj govorila da sam samo iscrpljena od leta, od sunca, od upijanja vreline. Nisam joj rekla da je prošla noć bila putovanje kroz živote, kroz galaksije, kroz prošlost, kroz budućnost. Putovanja nadahnjuju. Putovanja, isto tako, iscrpljuju.

Ponekad, ne mogu da se setim svih detalja o tome kako sam dospela ovde. Zapravo, najčešće ne mogu da se setim gotovo ničega. Ove noći, huk motora i automobila dopire kroz noć. Ove noći, zvezde se ne vide, ali nešto poznato, toplo i svetlo probija se sa unutrašnje strane, s one strane sna, s one strane očiju, kapaka, kože. Mesec retko kada ugledam sa ove male terase, ali sećanja se ipak provlače kroz moju dušu kao sekvence iz starih filmova o svemiru koje sam gledala kao dete. I tada se zagledam u poznate tragove iza sebe, počnem da hodam unatraške, i, ne znajući jesu li otisci moji ili onih žena glatkih, a izboranih šaka, žudno grabim nit svog života, pratim ga i radujem se. Srce mi puca od ponosa i sreće što nastavljam tu nit, što je prenosim dalje, i što se za nju hvataju dva nova para šaka – mlade, bele, ženske ruke. Ona savršena tišina savršeno mirne, savršeno svetle, mirisne, plišane letnje noći, postojaće u meni, zauvek. Obećavam.

Tamo gde si mali i srećan

Tamo gde si mali i srećan,
gde ti se oči smeju
i gde, više od svega – ćutiš,
jednostavno je,
zeleno mesto obraslo
mahovinom,
snovima,
visokim drvećem,
poznatim senama –
slučajno
namerno
neočekivano
i baš onako kako treba.

Tamo gde si mali i srećan

Staze
očigledne
skrivene
onakve
kakve želiš
kakve tražiš
kakve su ti potrebne
prostiru se pred tobom.

Tamo gde si mali i srećan

Odande gde si mali i srećan,
gde ti se oči smeju
i gde, više od svega – ćutiš,
nemiri su proterani,
nedoumice – raspršene.

Tamo gde si mali i srećan

Tamo gde si mali i srećan,
gde ti se oči smeju
i gde, više od svega – ćutiš,
strahovi
svakodnevni,
sudbonosni –
besmisleni su.

Tamo gde si mali i srećan

U tišini stabala
voliš svoje misli
voliš svoja nadanja
voliš svoje snove
razumeš svoje neznanje
i shvataš da je ono jedina istina
tvoja istina.

Tamo gde si mali i srećan

U gustom zelenilu
naziru se obrisi osobe kakva jesi
kakva si uvek bio
kakva je uvek trebalo da budeš.

Tamo gde si mali i srećan

Na toplom popodnevnom suncu
kroz zelene krovove krošnji
raste poverenje u život
buja ljubav
srce dolazi na pravo mesto.

Tamo gde si mali i srećan

U kori drveća
jasno vidiš
dom
smisao
početak
izvesnost
kraj.
U šumu vode
u huku reke
čuješ – mir.

Tamo gde si mali i srećan

Tamo gde si mali i srećan,
gde ti se oči smeju
i gde, više od svega – ćutiš,
imaš sve vreme ovog sveta
tvoja je večnost svih svetova
trenuci se roje iz tvojih očiju
nade se roje iz tvog srca
ljubav izvire iz tvog krvotoka.

Tamo gde si mali i srećan

Tamo gde si mali i srećan,
gde ti se oči smeju
i gde, više od svega – ćutiš,
shvataš da je govor – suvišan.
Srce treperi kao liska na vetru,
i vraća se na svoje mesto –
najzad.

Jedna karta za sedište do prozora

Čini mi se, život provodim vozeći se autobusom; autobusom zelene boje poput predela kojim je prolazio, najčešće tipa harmonika, poput instrumenta iz kojeg je dolazila muzika koju je vozač slušao. Karta se kupovala na ulazu kod zadnjih vrata. Sa desne strane bilo je jedno udobno mesto namenjeno kondukteru koji je upravljao malom spravom sive boje i, kada bismo tražili jednu do…, kažiprstom i srednjim prstom desne ruke pomerao bi male ručke, tako da bi za tren iz male sprave izlazila autobuska karta. Najčešče su to bili obični, prazni beli papirići, koje sam uvek čuvala za slučaj da naiđu kontrolori. Sigurna sam da, i da su ikada naišli, nikada ništa ne bi mogli da iščitaju sa praznog belog papira na kojem su se tek nazirale ružičaste isprekidane linije. Ali ja sam te bele prazne karte čuvala u knjigama koje sam čitala. To su bili moji prvi bukmarkeri. Bibliotekarka je uvek istresala sve knjige koje sam vraćala. Uvek bi iz njih ispadala mala snežna oluja zastajanja, razmišljanja i sanjarenja.

Čini mi se, život provodim vozeći se autobusom. Moj vreli dah topio je zimske šare na prozoru autobusa kojim sam se sa mamom vozila kod lekara. Malo dete – „velike” temperature, usred zime. Zadivljeno sam posmatrala mamino lepo belo lice koje je izranjalo iz njenog tamnog kaputa, iz visokih, krutih okovratnika. Igrala sam se prstenom na njenoj desnoj ruci i mazila njenu nežnu, belu šaku. Njene usne bi se povremeno odmarale na mom čelu, tek da osete vrelinu moje glave i da procene opasnost. Njene crne, tanke obrve bi se sretale u obliku ptice sa mog crteža i tada bi se čuo zvuk rajsfešlusa na njenoj mirišljavoj crnoj tašni dok je otvara kako bi uzela maramicu i obrisala mi nos. Iz mrkle tmine njene tašne, stidljivo su izranjale bele korice moje slikovnice, moje Maje, i ja sam uranjala svoj slinavi nos i vrelo čelo u piktoralno leto na francuskom selu, u savršen svet čarobnih boja, mirisa, tonova; u svet, baš onakav kakav treba da bude, svet rođen u ljudskoj glavi željne topline i lepote. Čela oslonjenog o ledeni prozor autobusa, očarano sam upijala bajkovite slike i živela, bar dok traje vožnja i dok ne zakoračim u čekaonicu punu bučne i uplakane dece, u tom letu, dok je ono iz mene kuljalo i vrelim dahom uništavalo sve ono što je mraz mog sveta čitave noći uporno, strpljivo, vredno stvarao.

Čini mi se, život provodim vozeći se autobusom. Moj polazak u peti razred. Bila sam nezgrapno dete, najviše i najkrupnije među to dvadesetak seoske dece, neopredeljenih šiški i muzičkog ukusa, prevelikog razmaka između dva prednja zuba i preglasnog protestovanja zbog malih nepravdi. Vožnja autobusom brzo je postala mesto za završavanje domaćih zadataka iz matematike, poslednja preslišavanja pred odgovaranja iz istorije, poslednja uvežbavanja formula pred kontrolni iz hemije. U autobusu, na povratku kući, plakala sam zato što nastavnica likovnog nije razumela moj crtež, zato što je u njemu videla lenjost, a ne tragično osećanje nedovršenosti i uvek novih, misterioznih početaka u mojim razmišljanjima i osećanjima. Plakala sam, zato što se nisam ni usudila da počnem da objašnjavam.

U šestom razredu, prestala sam da brinem o tome šta misli nastavnica likovnog. Prestala sam i da rastem, a moje šiške i moj muzički ukus su se definisali. Ili, tačnije, krenuli su u jednom smeru, dobrom smeru. Pomirila sam se i sa razmakom između zuba. Omiljena su mi bila dežurstva u školskoj biblioteci i ruske bajke u dvanaest knjiga u braon plišanom povezu, u sredini treće police odozdo, sa desne strane vrata. Moja leđa su se blago povijala pod težinom crnog ranca sa belim tufnama posle dežurstva u biblioteci. Nije bilo vremena za gubljenje. Osmi razred će proći, a ja neću uspeti da pročitam sve što želim. Zato su vožnje autobusom bile najvažnije na svetu – vreme koje je stajalo, vreme oslobođeno svega drugog, manje važnog, vreme vakuum, okamenjeno vreme.

To, manje važno, bilo je očijukanje na autobuskoj stanici ispred škole sa dečakom prekoputa dok čeka autobus koji će ga odvesti u suprotnom smeru. To, manje važno, bili su naši teleći pogledi dok odlazimo u suprotnim smerovima, znajući da ćemo patiti čitavo jedno popodne dok se sutra ponovo nemo ne ugledamo. Smešno je, nikada nismo razmenili nijednu jedinu reč. Ali zato su moji bukmarkeri – autobuske karte bili puni onoga što bih mu, da sam neko drugi tada bila, rekla.

Važnije – gladno gutanje sestara Bronte, Stevana Pešića, Džejn Ostin, Žila Verna.
Te kratke vožnje uvek su me ostavljale gladnom i žednom, za još jednim redom, za još jednom mišlju, još jednim trenutkom koji bih da razvučem u večnost.

Čini mi se, život sam provela vozeći se autobusom. Moj polazak u srednju školu. I vožnja duža za pola sata; vožnja, sada dovoljna za moja čitalačka putovanja.Srednja škola značila je odlaske u veliku gradsku biblioteku, redovne susrete sa, o radosti, mojom rođakom bibliotekarkom, njene preporuke i čuvanje knjiga preko veze. U zemlji u kojoj ne možeš da živiš bez veze, ovo je bila moja jedina veza. Bibliotečka, knjižestvena, veličanstvena povlastica! Škripa drvenog poda i moje srećno lice, jer, ja imam vezu u biblioteci i mogu da pozajmim čak pet knjiga, iako je na dve nedelje dozvoljeno da se iznesu samo dve. Autobuske vožnje više nisu bile za preslišavanje i rađenje zadataka. Putovala sam po sat i po svakog dana i živela hiljade života. Drugi zadaci za mene više nisu ni postojali, jer sam tada bila sigurna da se autobusom još samo mogu odvesti na studije književnosti.

I zaista, bilo je tako. Sećam se kako sam dva sata stajala ispred spiska primljenih studenata u holu Filološkog fakulteta, i svakoga ko je prilazio da ga proveri, pitala, pokazujući na svoje ime i prezime, da li tu zaista piše moje ime i prezime. Često sam mešala svoje snove i stvarnost i nisam mogla da odem pitajući se da li su me, kojim slučajem, moje želje prevarile. Smejale su se moje buduće koleginice i potvrdno klimale glavom. Vožnje autobusom, u to vreme u međugradskom saobraćaju skupe za studente, proredile su se, ali su zato vožnje vozom trajale i po četiri sata. Doduše, samo dva puta nedeljno. Ali ipak, ta putovanja bila su san. Šekspir se nadglašavao sa kloparanjem šina, Turgenjevljeva osećanja uplitala su se u gole grane koje su polako promicale sa druge strane stakla vagona, Bulatović je podvriskivao u pisku lokomotive. Ja sam živela priče koje sam čitala na sedištu do prozora.

Kada sam odletela na daleki sever (a u avionu sam čitala Pekićevo „Besnilo”), vožnje metroom duboko su me razočaravale; trajale su samo petnaest minuta. Ipak, radovalo me je što sam tamo bila samo jedan vojnik u armiji čitalaca – putnika. Zamišljala sam… kada bih samo u oblačićima iznad glava svih ljudi koji su čitali vozeći se metroom mogla da vidim njihove priče, te snove… Između nas su se plele niti razumevanja, odobravanja i saučestvovanja u najmagičnijem procesu koji sam spoznala.

Danas, ja se ponovo vozim autobusom. Da živim u nekim prošlim vremenima, kada je većina ljudi pristajala da se vozi autobusima i biciklima ili da jednostavno hoda, ove vožnje autobusom ne bi toliko trajale. Nažalost, ali i nasreću, ja ponovo mogu da čitam po sat i po svakoga dana. U punom autobusu, kojim bruje nebrojene, nesaznatljive misli, osećanja, ružni snovi, dečji plač, muzika iz slušalica, nadanja i pribojavanja, nabrajanja i psovke, u kojem se sudaraju male ljubaznosti i oštri laktovi, ja gladno okrećem stranice i među njih, kada dođem do svoje stanice, kao veliko i ozbiljno dete, stavljam pravi bukmarker.

Nema više posebnog mesta za konduktere u autobusima, nema više autobuskih karata, kroz prozor autobusa više ne vidim drveće i zeleno, već fasade, reklame, i ljude, ljude, ljude… tek poneko usamljeno drvo. U kakofoniji slika i zvukova, moja misao i reči na papiru moji su najčvršći i najpouzdaniji oslonci. Moja misao je jasna, koncentrisana, i više se ni sa kim ne nadglašava, više se ne upliće u grane… da li zato što grana gotovo više da nema… ne znam… tek, moja misao je ukroćena.

I sve je više nas sa takvom mišlju i nosevima među koricama knjiga po autobusima. I među nama se razvija neka neočekivana putničko-čitalačka solidarnost. Da mi se nije potvrdila dva puta, ne bih poverovala u nju. Dva puta sam čula od žena koje su čitale sedeći, dok sam ja čitala stojeći: „Sedite Vi sad, ja silazim na sledećoj.” Ja bih se osmehnula, rekavši da nema potrebe, ali one su insistirale, objašnjavajući da, eto, ja čitam, i da treba da sednem baš tu, na sedište do prozora. Verujem da sedenje nije bilo toliko važno, koliko je bilo važno da se obratimo jedna drugoj, da priznamo i potvrdimo da smo tu, zajedno, da delimo strast, ljubav, vrednost; da znamo da nismo sanjale ljude slične nama; da budemo sigurne da je čitanje, odista, spas, gde god da se zateknemo.

Rat protiv oblaka

Dođu ti hladni, varljivi prolećni dani, kada ništa nije onako kako se čini; ni sunce, ni vetar, ni oblak.
Sunce ogrebe, vetar ošamari, oblak se prospe. I mi dan završimo gužvajući jastuke u koje tonemo, gradeći labave kule od prekrivača, sklapajući oči pred sutrašnjicom do koje, znamo, oblaci će naći put.

Sutradan izlazimo napolje, podižemo ruke visoko i pokušavamo, kao junakinje samo naše priče, da prstima, mislima, zamasima, rasteramo oblake. Iscrtavamo zamišljene linije preko plavog i sivog, nepreglednog prostranstva; oslikavamo mape i definišemo granice između Zemlje sunca, Zemlje vetra i Zemlje mraka svesne da svaka od njih mora da postoji. Šireći šake i napinjući mišiće, guramo oblake dalje od naših prozora, sve do linije horizonta, preko granice koju smo odredile i utvrdile. Zamahujemo rukama iz ramena i privlačimo Sunčeve zrake, pevamo mu i ohrabrujemo ga da nas ogreje svojim obrazima. Preslišavamo se, nabrajamo šta smo sve dobro uradile, šta treba da popravimo, i šta smo, u skladu s tim, zaslužile. Znamo da s punim pravom iscrtavamo granice i zauzimamo stav. Znamo da naša zemlja ne može biti Zemlja mraka. Ono što je u nama, svetlost koja isijava iz nas, posvađala se sa mrakom oko nas.

Rat sa oblacima

Mi živimo u Zemlji sunca. Zato što smo u nju stigle iz drugih osunčanih predela. I oblaci nemaju pravo da budu ovde bez naše dozvole. Ako žele da pređu granicu, moraju da pokažu svoje isprave i obećaju, i potpišu, i zakunu se u kišu i u paru, da se neće mešati ljudima u misli, želje, snove, dela.

Malo oblaka nikoga nije ubilo; previše oblaka – jeste. Zato – granica! I čarobne formule, i osmeh, i pesma, i blagi pogledi, i neprihvatanje zla, i beskompromisna borba, blag pogled i blag govor. Ali, sa stavom – da je sunce jedina opcija.

Zbog crnih oblaka i nepromišljenog jurcanja ka njima, naš plan o pravljenju sladoleda od vanile sa čokoladnim mrvicama je propao. Još uvek ga samo želimo jedna drugoj pred spavanje. Taj sladoled u našim pričama naraste do neslućenih visina. Dobije preliv od jagode, tufne od borovnica, karnere od pomorandže; zavodljiv i zanosan, onakav kakav ćemo napraviti, čim prestanemo da kašljemo. Sladoled postaje simbol onoga što želimo, zemlje u kojoj živimo, naše Sunčane zemlje. Krckamo i sladimo se u snu, zato što san o slobodi i sreći nikakvi oblaci ni prehlade ne mogu da uguše.

Rat sa oblacima

Mi nežno postojimo u svetu u kojem smo se zatekle.
Mi čvrsto stojimo tu gde smo posađene.
Prisutne smo. Ali živimo poeziju.
Osluškujemo. Žudimo za iskonskim.
Postojane smo usred vihora. U promenama.
Ne žurimo. Zato što verujemo u ritam. U sklad. U pokret.
Ne planiramo previše. Zato što verujemo u Mudrost koja postoji osim nas.

Verujemo u reku. Verujemo u Sunce.
Verujemo i u Vetar i u Oblak.
Verujemo i u Vihor.
Verujemo u Mudrost svega što postoji osim nas.

Rat sa oblacima

Verujemo i da postoji večiti rat u kojem se ono što postoji osim nas
bori za prevlast, za moć.
Svesne smo da postojimo usred tog rata. I znamo da nismo bespomoćne biljke
koje može svaki vetar koji oblak nanese da slomi i odnese,
koje može svako ko prođe da zgazi.

Verujemo u Život, u Istinu, u Dobrotu.
Osećamo ih u sebi neprestano.
I biramo ono čemu se prepuštamo.
Zato izlazimo napolje i biramo Stvarnost, biramo Život.

Želimo Snagu, ne kontrolu.
Želimo Strast, ne računicu.
Želimo Slobodu, da živimo onako kako želimo.
Drugačije. Nežno. Postojano. Iskreno.
Strasnim željama i nežnošću da menjamo svet.

Rat sa oblacima

Testament sreće

U poslednje vreme živim u matrici, u šarenom lavirintu sa bojama na pogrešnim mestima. Kao miš na onom točku okrećem krugove i uživam u vožnji. Što je jači osećaj korisnosti, to brže i odlučnije okrećem točak. I nije mi teško, baš nikada. Jedino mi bude teško kad u autobusu zadremam čitajući knjigu. E, tad mi dođe da se pojedem. Ne stižem mnogo ni da razmišljam, a i kad mi se omakne, ja zapravo pišem tekst koji ostane zakopan negde u sivilima mojih moždanih nedođija. Continue reading

Bujice u nama

Ponekad ispružim ruke ispred sebe i otvorim šake. Držim ih tako dugo, mirno, ispružene, otvorene ka nebu, kao da očekujem kap, ili pahulju. Posmatram reljefe svojih dlanova sve dok ramena, laktovi i vrhovi prstiju ne počnu da podrhtavaju. Vreme je za još jedno presabiranje. Continue reading

Jednostavan život

Sanjam jedan san već nekoliko godina. Jedan isti san.

Continue reading

Zimska jutarnja tihovanja

Jutros sam otvorila oči. Polako.
Jedan kapak.
Pa drugi.
I brzo ih sklopila ponovo. Oba.
Zimska potmula belina
obavila mi je glavu poput oblaka.
I sela na čelo.

Continue reading

Strah i nadanja

Nedelja iza mene bila je puna nekog gustog, lepljivog mraka kroz koji sam se probijala kao kroz san. Prošarana nekim ljudima koje sam pokušavala da mimoiđem i osećanjima koja nastojim nikad da ne osećam, ta nedelja se najzad završila. Jedna prehlada, jedna alergija, jedna uganuta noga i jedan ružan san. Dobro je. Sada stojim u kuhinji, mesim kolače i trudim se da glavu ispunim srećnim mislima. Ako to ne učinim, svi će plakati dok se budu sladili. Continue reading

Oči, zvezde i ljubav koja se ori

Više ne izgledam onako kako sam mislila da izgledam. Neka čudna ž e n a crta lica oštrijih od mojih prilazi mi u ogledalu polako, kao da se prikrada u mraku hodnika, obrva podignutih u čudu.

Continue reading

Kako mirišu bebe

Moje bebe stigle su sa hladnim vetrovima.
Došle su sa kišama, sa snegom, sa ledom.
I onim slabašnim injem u zoru.
Meni, letnjem detetu.
Da ih zagrejem.
Da ih ne dam.
Da ih ne puštam.
Nikada.

Continue reading

Zaboravljena umetnost jednostavnosti i prepoznavanja

„Bocvana je bila posebna zemlja, i još uvek je takva, ali je bila posebnija onda kad su se svi – ili gotovo svi – pridržavali starih bocvanskih običaja. Savremeni svet bio je sebičan i pun hladnih i neučtivih ljudi. Bocvana nije nikad bila takva, a Mma Ramocve bila je odlučna u nameri da njen delić Bocvane, a to su bili kuća u Zebrinoj ulici i kancelarija koju su delili Prva damska detektivska agencija i Brzi motori Tlokvenga, zauvek ostane deo stare Bocvane, gde su se ljudi učtivo pozdravljali i umeli da slušaju jedni druge dok govore, i nisu vikali ili mislili samo na sebe. U njenom deliću Bocvane tako nešto se nikad neće dogoditi, ama baš nikad.”

Continue reading

« Older posts Newer posts »

© 2021 Letnje igralište

Theme by Anders NorenUp ↑