Letnje igralište

poezija i proza o detinjstvu, majčinstvu i letu

Page 3 of 7

Rat protiv oblaka

Dođu ti hladni, varljivi prolećni dani, kada ništa nije onako kako se čini; ni sunce, ni vetar, ni oblak.
Sunce ogrebe, vetar ošamari, oblak se prospe. I mi dan završimo gužvajući jastuke u koje tonemo, gradeći labave kule od prekrivača, sklapajući oči pred sutrašnjicom do koje, znamo, oblaci će naći put.

Sutradan izlazimo napolje, podižemo ruke visoko i pokušavamo, kao junakinje samo naše priče, da prstima, mislima, zamasima, rasteramo oblake. Iscrtavamo zamišljene linije preko plavog i sivog, nepreglednog prostranstva; oslikavamo mape i definišemo granice između Zemlje sunca, Zemlje vetra i Zemlje mraka svesne da svaka od njih mora da postoji. Šireći šake i napinjući mišiće, guramo oblake dalje od naših prozora, sve do linije horizonta, preko granice koju smo odredile i utvrdile. Zamahujemo rukama iz ramena i privlačimo Sunčeve zrake, pevamo mu i ohrabrujemo ga da nas ogreje svojim obrazima. Preslišavamo se, nabrajamo šta smo sve dobro uradile, šta treba da popravimo, i šta smo, u skladu s tim, zaslužile. Znamo da s punim pravom iscrtavamo granice i zauzimamo stav. Znamo da naša zemlja ne može biti Zemlja mraka. Ono što je u nama, svetlost koja isijava iz nas, posvađala se sa mrakom oko nas.

Rat sa oblacima

Mi živimo u Zemlji sunca. Zato što smo u nju stigle iz drugih osunčanih predela. I oblaci nemaju pravo da budu ovde bez naše dozvole. Ako žele da pređu granicu, moraju da pokažu svoje isprave i obećaju, i potpišu, i zakunu se u kišu i u paru, da se neće mešati ljudima u misli, želje, snove, dela.

Malo oblaka nikoga nije ubilo; previše oblaka – jeste. Zato – granica! I čarobne formule, i osmeh, i pesma, i blagi pogledi, i neprihvatanje zla, i beskompromisna borba, blag pogled i blag govor. Ali, sa stavom – da je sunce jedina opcija.

Zbog crnih oblaka i nepromišljenog jurcanja ka njima, naš plan o pravljenju sladoleda od vanile sa čokoladnim mrvicama je propao. Još uvek ga samo želimo jedna drugoj pred spavanje. Taj sladoled u našim pričama naraste do neslućenih visina. Dobije preliv od jagode, tufne od borovnica, karnere od pomorandže; zavodljiv i zanosan, onakav kakav ćemo napraviti, čim prestanemo da kašljemo. Sladoled postaje simbol onoga što želimo, zemlje u kojoj živimo, naše Sunčane zemlje. Krckamo i sladimo se u snu, zato što san o slobodi i sreći nikakvi oblaci ni prehlade ne mogu da uguše.

Rat sa oblacima

Mi nežno postojimo u svetu u kojem smo se zatekle.
Mi čvrsto stojimo tu gde smo posađene.
Prisutne smo. Ali živimo poeziju.
Osluškujemo. Žudimo za iskonskim.
Postojane smo usred vihora. U promenama.
Ne žurimo. Zato što verujemo u ritam. U sklad. U pokret.
Ne planiramo previše. Zato što verujemo u Mudrost koja postoji osim nas.

Verujemo u reku. Verujemo u Sunce.
Verujemo i u Vetar i u Oblak.
Verujemo i u Vihor.
Verujemo u Mudrost svega što postoji osim nas.

Rat sa oblacima

Verujemo i da postoji večiti rat u kojem se ono što postoji osim nas
bori za prevlast, za moć.
Svesne smo da postojimo usred tog rata. I znamo da nismo bespomoćne biljke
koje može svaki vetar koji oblak nanese da slomi i odnese,
koje može svako ko prođe da zgazi.

Verujemo u Život, u Istinu, u Dobrotu.
Osećamo ih u sebi neprestano.
I biramo ono čemu se prepuštamo.
Zato izlazimo napolje i biramo Stvarnost, biramo Život.

Želimo Snagu, ne kontrolu.
Želimo Strast, ne računicu.
Želimo Slobodu, da živimo onako kako želimo.
Drugačije. Nežno. Postojano. Iskreno.
Strasnim željama i nežnošću da menjamo svet.

Rat sa oblacima

Testament sreće

U poslednje vreme živim u matrici, u šarenom lavirintu sa bojama na pogrešnim mestima. Kao miš na onom točku okrećem krugove i uživam u vožnji. Što je jači osećaj korisnosti, to brže i odlučnije okrećem točak. I nije mi teško, baš nikada. Jedino mi bude teško kad u autobusu zadremam čitajući knjigu. E, tad mi dođe da se pojedem. Ne stižem mnogo ni da razmišljam, a i kad mi se omakne, ja zapravo pišem tekst koji ostane zakopan negde u sivilima mojih moždanih nedođija. Continue reading

Bujice u nama

Ponekad ispružim ruke ispred sebe i otvorim šake. Držim ih tako dugo, mirno, ispružene, otvorene ka nebu, kao da očekujem kap, ili pahulju. Posmatram reljefe svojih dlanova sve dok ramena, laktovi i vrhovi prstiju ne počnu da podrhtavaju. Vreme je za još jedno presabiranje. Continue reading

Jednostavan život

Sanjam jedan san već nekoliko godina. Jedan isti san.

Continue reading

Zimska jutarnja tihovanja

Jutros sam otvorila oči. Polako.
Jedan kapak.
Pa drugi.
I brzo ih sklopila ponovo. Oba.
Zimska potmula belina
obavila mi je glavu poput oblaka.
I sela na čelo.

Continue reading

Strah i nadanja

Nedelja iza mene bila je puna nekog gustog, lepljivog mraka kroz koji sam se probijala kao kroz san. Prošarana nekim ljudima koje sam pokušavala da mimoiđem i osećanjima koja nastojim nikad da ne osećam, ta nedelja se najzad završila. Jedna prehlada, jedna alergija, jedna uganuta noga i jedan ružan san. Dobro je. Sada stojim u kuhinji, mesim kolače i trudim se da glavu ispunim srećnim mislima. Ako to ne učinim, svi će plakati dok se budu sladili. Continue reading

Oči, zvezde i ljubav koja se ori

Više ne izgledam onako kako sam mislila da izgledam. Neka čudna ž e n a crta lica oštrijih od mojih prilazi mi u ogledalu polako, kao da se prikrada u mraku hodnika, obrva podignutih u čudu.

Continue reading

Kako mirišu bebe

Moje bebe stigle su sa hladnim vetrovima.
Došle su sa kišama, sa snegom, sa ledom.
I onim slabašnim injem u zoru.
Meni, letnjem detetu.
Da ih zagrejem.
Da ih ne dam.
Da ih ne puštam.
Nikada.

Continue reading

Zaboravljena umetnost jednostavnosti i prepoznavanja

„Bocvana je bila posebna zemlja, i još uvek je takva, ali je bila posebnija onda kad su se svi – ili gotovo svi – pridržavali starih bocvanskih običaja. Savremeni svet bio je sebičan i pun hladnih i neučtivih ljudi. Bocvana nije nikad bila takva, a Mma Ramocve bila je odlučna u nameri da njen delić Bocvane, a to su bili kuća u Zebrinoj ulici i kancelarija koju su delili Prva damska detektivska agencija i Brzi motori Tlokvenga, zauvek ostane deo stare Bocvane, gde su se ljudi učtivo pozdravljali i umeli da slušaju jedni druge dok govore, i nisu vikali ili mislili samo na sebe. U njenom deliću Bocvane tako nešto se nikad neće dogoditi, ama baš nikad.”

Continue reading

Moji životi na drugim mestima

Svojih putovanja sećam se kao delova sna.
Kao iscepkanih grupa trenutaka.
Dijaloga.
Smeha čijeg se razloga ne sećam.
Slučajnih pogleda i osećanja izazvanih njima.

Continue reading

Glave pune sunca

„Mama, nas je neko sada uključio i gleda nas. Lepo nam je kao u crtaću… ili kao u knjizi”, reče devojčica kose išarane suncem dok se četverac spuštao sa još jednog brda.

 

Deset kilometara za dve male devojčice… dosta je. Kilometri lete dok se oči pune plavetnilom, a glave suncem. Continue reading

Dete zemlje, sunca i livada

„Idi oberi paradajz i papriku, naseckaj ih i baci preko luka. Dinstaj dva sata na tihoj vatri. Možeš i knjigu da čitaš za to vreme, a ručak će biti gotov.”

„Mama, ja ću zaliti baštu!”

„Imamo li nešto slatko?”
„Oberi grozd sa hladnjaka.” Continue reading

Ono što mi duša govori u leto

Nikada nisam bila preterano strpljiva osoba, pogotovo onda kada sam znala šta želim. Uvek je neki plan bio ispred mene, uvek sam imala ciljeve koji nisu trpeli odlaganja, skretanja, zaobilaženja. Ipak, celog života bila sam dovoljno strpljiva da, kada leto dođe, mogu mirne duše da uplovim u njegove dubine, da se prepustim, da plačem nad lepotom trenutka, zbog savršenog drhtaja lista,  zbog božanstvenog osmeha, zbog nijanse na nebu koja se, znala sam uvek, nikada neće ponoviti. Continue reading

Bosonogo leto

Leta sam, kao dete, provodila bosa. Bosa na asfaltu, bosa na pesku, u bašti, na kaldrmi i zemljanom putu. Stopala uvek crna prala sam na česmi ispred kuće i tek onda ulazila u kuću. Kako je vreme prolazilo, tako sam ja sve manje vremena provodila na mestima svog detinjstva. Menjala sam patike, cipele, sandale, papuče. More obuće. Izlazila sam iz jednih i ulazila u druge. Stopala su rasla, da bi se zaustavila na jednom prosečnom broju. I moja leta bila su prosečno zauzeta, ali dovoljno zazuzeta da više nisam imala vremena za bosonoge šetnje, za duga maštanja dok palčevima crtam po pesku, dok stopala ukopavam u toplu i meku zemlju, za suze dok iz pete vadim trnje. Ovih dana, pak, svakog dana čujem bat bosih stopala, njihov trk po pesku, betonu i zemljanom putu, talase koje prave ulazeći u reku. Ovih dana perem mala stopala crna od prašine; mazim ih i ljubim. Svako bosonogo leto jedan je život ceo, jedno detinjstvo, jedna radost.

Continue reading

Pozovi me, povedi me

Otvori vrata koja nas dele od vazduha i pozovi me napolje.
Pozovi me u osunčane, letnje dane.
Pozovi me u sanjivu mesečinu.
Pozovi me u maglena jutra.
Povedi me u susret vetrovima
šumama
stazama.

 

Continue reading

Da je život letnji raspust

Da je život letnji raspust, uvek bih radila ono što volim.
Sastavljala bih nebrojene liste knjiga za čitanje. Pisala bih o njima. Govorila bih o njima. Divila bih se bez prestanka i bila bih nadahnuta svakog trenutka. Prepodneva bih provodila u raspravama o tome šta je hrabrost u stvaranju i životu, a šta kukavičluk, i uz sladoled za doručak, priznavala bih sebi da je u redu biti nekad i kukavica. Plakati kad te boli. Vikati. Bez srama. Continue reading

Dobrota i strpljenje u nama

Dobrota i strpljenje su ideali, ciljevi koje tek ponekad dostignem. Svestan napor, oprez u rečima i delima i radost u srcu donose mi mogućnost da budem dobra prema ljudima oko sebe, prema svojoj deci, prema samoj sebi. Strpljenje dobijam onda kada dovoljno puta ponovim sebi da ja sama vladam i upravljam svojim vremenom i da je vreme, uostalom, samo iluzija kojom nas mesec i sunce varaju. Ja stvaram vreme, produžavam godine, gradim uspomene. Ja mogu da donesem osmehe na lica ljudi koje volim, kao i suze. Biram osmehe. Biram dobrotu. Biram ljubaznost. Biram strpljenje. Continue reading

Mesto gde sećanje počinje

Mladost, kao i rani dani roditeljstva, prepuni su napetosti, brzine i strepnje. U strahu da nešto ne propustim, usredsređena na ispite, na nove projekte, na novu ljubav, na nova bića oko sebe i sve ono što je raslo i menjalo se kao na ubrzanom snimku, propuštala sam ono što je čitavog mog života konstantno, što uvek isto postoji i isto diše. Continue reading

Šta mama voli

Već nekoliko nedelja želim da pitam svoju decu – šta misle da njihova mama voli i kada je srećna. Uvek bih zaboravljala, jer čim ih ugledam na vratima, ja počinjem da razgovaram sa njima o njima, o tome šta su novo učile sa drugarima, kojih su se igara igrali, jesu li  se igrali napolju, šta bi volele danas da rade i šta ćemo za vikend raditi, koje bi knjige volele da čitamo danas, kojim sladoledom da se sladimo… I sve tako, sve o njima. Navikla sam svoju decu da sa mnom razgovaraju samo o sebi, o tome šta one žele i o čemu one razmišljaju i kako se one osećaju. Continue reading

Nedostajanja

Naša nedostajanja su slatka.
Poslednjih šesnaest dana,
tristaosamdesetčetiri sata,
dvadesettrihiljadečetrdeset minuta,
miliontristaosamdesetdvehiljadečetiristotine sekundi… nedostajale su nam mišice. Continue reading

Provetravanje duše

Pre nekoliko dana ispratili smo mišice na prolećni raspust, na put u zelena brda, među ovce, koze i neke pitomije ljude. One zovu, mi zovemo, šaljemo poljupce preko ekrana i cokćemo, smejemo se, volimo se. Nedostaju nam. Zato vežbamo povezivanje duša na daljinu. Pokušavamo da se sinhronizujemo sa našom decom, da živimo njihove trenutke, da radimo ili mislimo o onome što one rade, da osećamo njihova osećanja, da se smejemo kada zamislimo stvari koje one gledaju, da razumemo ljude sa kojima one razgovaraju. Mazimo im topla temena pred spavanje. Ljubimo u nos. U bradu. U čelo. Duše nam razgovaraju. I korisniji nam je taj razgovor od onog preko telefona, jer nema smetnji, veza se ne prekida, ne nadvikujemo se kako bismo se bolje čuli. Držimo prozore širom otvorene, jer sa slatkim prolećnim vazduhom i suncem, dopiru do nas i njihovi glasovi. Kada otvorimo širom prozore, duše nam se provetravaju.  Continue reading

« Older posts Newer posts »

© 2021 Letnje igralište

Theme by Anders NorenUp ↑