Piratkinje dolaze

Jedna od mojih najboljih drugarica sa studija književnosti u nedelju slavi rođendan svojim dvema devojčicama. M. puni tri godine, a K. šest. Njihovo rano detinjstvo skoro sam u potpunosti propustila, u rađanju i odgajanju sopstvenih devojčica. Srce mi zaigra kad pomislim na te naše slatke mišice, na to koliko su posebne i svaka svoja, sa različitim potencijalima, naklonostima i talentima.

K. kreće u školu uskoro, te se nisam dvoumila mnogo oko toga šta da joj poklonim. Procenila sam da je mozgalica za decu do deset godina pravi izbor. Za malu M. odabrala sam divnu knjigu o piratima, plavih debelih korica, lepog fonta i sa inspirativnom pričom i crtežima koji podstiču maštu. Vrlo zadovoljna što sam uspela da se odlučim u roku od pola sata, radosno sam prišla pultu i zamolila prodavačicu da ih upakuje. Pošto sam ispisala posvete i skinula cene, prodavačica me je upitala: „Hoćemo plavi papir za knjigu za dečaka?“ Zbunjeno joj rekoh da su oba poklona za devojčice. Ne razmišljajući mnogo, rekla sam da je plavi papir dobar izbor za jedan poklon, a crveni papir za drugi,  koje je prodavačica jako lepo upakovala.

Nikad se ne radujem mnogo dok izlazim iz knjižare; da mogu, kao što sam mogla dok sam bila studentkinja, ostajala bih tamo po tri sata u cugu. Međutim, sada sam žurila na čas i dok sam sedela u autobusu, počela sam da razmišljam o tom pitanju kojem ranije nisam pridavala nikakav značaj; verovatno nisam zato što otkad znam za sebe imam kratku kosu, nosim plave pantalone i uvek me je nerviralo kad nešto imam u kosi ili kad mi nešto visi sa vrata (sve osim slova A u krugu u srednjoj školi 😉 ); verovatno nisam zato što ni kao mala nisam pravila razliku između devojčica i dečaka u igri, a ni kasnije u druženju; zato što mi je omiljena knjiga iz detinjstva ona o avanturama Toma Sojera, a možda i zato što sam odrasla sa bratom sa kojim sam sve delila.

Ja imam dve ćerke. Suprug i ja smo pretpostavljali da će dobijati uglavnom roze, crvene i narandžaste stvari i kad bismo ih dobili, to bi nas uvek nasmejalo. Nemamo ništa ni protiv toga, kao ni protiv Diznijevih princeza, ali samo pod uslovom da se sve dobro objasni – da princeza nije princeza ako je lepa, već ako je dobra i pametna, da treba da učiš i da čitaš, kao i da je vrlo verovatno da ćeš ti spasiti nekog dečaka, a ne on tebe.
Mojoj starijoj N. podjednako su dragi i podjednako se igra i sa drugovima i sa drugaricama, juri parkom potpuno slobodno zato što nije sputana suknjicama i haljinicama, pa niko ne brine o tome hoće li nešto zakačiti i razderati. Kad se to desi kolenu, to je druga priča; kuknjava sa jednog kraja Beograda čuje se na drugi :). Nadam se da nijedna od mojih ćerki neće upadati u stereotipe i šablone, najviše zbog najbližih primera.

Naše devojčice mogu da budu šta god požele; samo, i prethodnica treba da bude dovoljno jaka. Poistovećujući se sa Tomom Sojerom i sa Petrom Panom, a ne sa Beki i sa Vendi (uglavnom zbog toga što su se njih dvojica više zabavljali), nikad mi nije bila daleka misao o ženi u takozvanim muškim zanimanjima. Knjiga o piratima za devojčicu od tri godine savršen je izbor, sigurna sam. Nema veze što nema nijedne devojčice piratkinje u njoj; možda će mala M. kad malo poraste napisati prvu takvu.

Оставите одговор