Vilinska porodica

Bili tata i mama koji su, kao i svi ostali, pre toga bili mladić i devojka, a još ranije – vilenjak i vila. Jedino što su taj vilenjački deo svog života zaboravili.
Mada, naslućivali su da nisu baš čista posla sa njima.

Kada su se upoznali, to na primer nisu bila baš čista posla. Prosto je nemoguće da se ljudi tako brzo zaljube jedno u drugo i zaborave na sve ostalo.
I danas im to parče života deluje kao san.

Kada bi vozili bicikl, golicalo ih je nešto po leđima, blago kao dodir leptirovih krila, kao da se nešto otima i želi da izađe napolje, da im pomogne da polete.

Kad bi šetali noću, dragi rođak Mesec im se uvek toplo osmehivao dajući im znak da je on uvek tu za njih i da ih nikada neće ostaviti.  To im je bilo najvažnije na čitavom svetu.

Drveće ih je oduvek opčinjavalo, pa su, osećavši uvek tu neobjašnjivu vezanost, učili svoju decu da ga grle.

Odnedavno je i jedan orah počeo svakog jutra da im kucka o prozor.
Njegove grane rasle su u potpuno nelogičnom smeru. Ili je možda tako i trebalo da rastu.

Kad bi zaronili šake u zemlju, osećali bi kako se toplina širi od vrhova prstiju pravo ka srcu i ispunjava ga
Radošću.
Pripadanjem.
Sigurnošću.

Smiraj dana donosio im je bezbrižnost i smeh, osećaj lakoće življenja.

Ma koliko da su pratili zakone civilizacije, verovali i pokoravali se poretku koji je postavila, Priroda nije odustajala od njih. Prekrivala ih je najneobičnijim senkama, vraćala im je mirise iz detinjstva, čak i neke glasove za koje su mislili da su davno nestali. Naročito je volela da im šapuće kako uvek o svemu moraju da se pitaju, kao deca; da ništa nije konačno, ni zauvek tužno, ni zauvek smešno.

Svi znakovi su bili tu, ali oni nisu verovali. Enciklopedije su ih učile drugačije, a onim drugim knjigama svakako nikad nisu mogli da veruju, jer su opisivale nemoguće stvari; nemoguće živote, prirode i zakone.

A onda su stigle njih dve, dva prozračna bića, bele kože i dobrih očiju; ruku raširenih za zagrljaj i usana spremnih za osmeh; očiju koje bi se začas napunile najbistrijim suzama i srca spremnih da osete vibracije nekog drugog srca čak sa dugog kraja grada.

Donele su im radost i čežnju, ustreptalost i smirenost, nesigurnost i rešenost.
I suze i smeh.
Bure osećanja.
Dane i mesece planiranja i maštanja.
Osećaj da veći poklon sebi i svetu nikako drugačije nisu mogli da daju.
Uverenje da lepša bića ne postoje ni na jednoj planeti.

Ali i dalje se nisu pitali o njihovoj pravoj prirodi.

Sve do pre nekoliko dana, dok su tata i ćerke sedeli okruženi svojim prijateljima drvećem, tata nije ustao i počeo da sakuplja šišarke.

Dok ih je uzimao, jednu po jednu, ćerke su mu se sa radošću pridružile, komentarišući njihov neobičan oblik i postavljajući mu milion pitanja o tome zašto su šišarke takve kakve jesu i odakle dolaze i koje su dečaci, a koje devojčice i zašto su pale i koliko dugo žive i gde su im pupoljci.

Njemu nikad ranije nije palo na pamet da bi šišarke mogle da imaju pupoljke.

Posmatrao je njihovu opčinjenost šišarkama. Gledao je kako ih sakupljaju, ređaju, pretvaraju u ljude, vozila, cveće, životinje. Šišarke su tog vrućeg letnjeg popodneva ispod četinara postale čitav univerzum.

Osećao je, isto kao i ona leptirova krila na svojim leđima, da njegove ćerke nisu „samo“ deca, da nijedno dete nije „samo“ dete, da zapravo mi i ne znamo šta su, ni ko su deca. Osećamo da su drugačija od nas i uglavnom im tvrdoglavo ne dozvoljavamo da nam pokažu zavičaj koji, bez obzira na to koliko smo daleko od njega, uvek nosimo u srcu, pokopan ispod bezbrojnih slojeva uverenja, školskih lekcija i civilizacijskih zamki.

Istina i stvarnost su jednostavniji od onoga što mi, odrasli, zamišljamo.
Stvarnost je stvarnija od nas.

Deci treba verovati. Deca su ono što smo mi nekad bili i što je trebalo da ostanemo.
Do toga o čemu nam deca govore i pokušavaju da nam objasne put pokazuje svako drvo, a osvetljava ga mesečina. Ništa od svega toga nije slučajno, ponajmanje taj slabašni glas u nama koji smo zagušili kako bi nam životi bili spokojniji.

Ako ste slučajno budni ove letnje noći, zar ne osećate tu smirenost svega oko sebe, tihu muziku sa susedne terase, prigušeni smeh sa ulice, treptaje zvezda i ujednačene vibracije svega živog? Zar ne osećate da smo jedno?

Sve je mnogo jednostavnije nego što nam se čini. Drveće i deca znaju najbolje.

image-3a23930490b325ad31f8ef50c582902388c470b3617a2b7990edabd327f012c3-V

PART_1439016300129_Fotografija0061

image-c3ca25710ddfbc612930b14dae8f73c68db203284aead65a9ea7c0ab9a3414eb-V

 

9 Comments

  1. Pingback: Vilinska porodica | Od knjige do duše

Оставите одговор