Letnje igralište

poezija i proza o detinjstvu, majčinstvu i letu

Priča o psu

Volim Dušku koja voli cveće, pogotovo petlovu krestu. Šnjura njuškom po saksiji i trlja se o listove u tople letnje dane na terasi. Baškari se u žbunovima kada odemo u vikendicu, gde se petlova kresta bokori.

Volim Dušku koja voli lagano da šeta cvetnim poljanama. Njena mekana, vlažna njuška dotiče svaku nežnu lisku; njeno čelo se provlači ispod velikih svilenkastih listova; njena dugačka leđa se češkaju o divlje grane nepotkresanih žbunova. Ona kija kada se nađe u oblaku vazduha punom polena i mirisa. Ona polako i posvećeno obožava svaki pupoljak pored kojeg prođe, ali ne ozbiljno i nasilno, kako mi, ljudi, činimo, već onako kako svako divlje božje stvorenje čini… u tišini, zahvalno, ne ozledivši nijedan jedini delić savršenstva.

Volim Dušku koja voli bube koje izmile u proleće. Ona zastane kad vidi kolonu ili parove malih, crvenih bubica, koje žurno pretrčavaju toplu, betonsku stazu. Posmatra ih i ispituje njuškom, pazeći da ih ne dotakne, vodeći računa da ih ne ozledi. Ona pazi gde staje kad ih primeti. Ona poštuje život, divi se postojanju, ma koliko manje od njenog bilo.

Volim Dušku koja voli da se sunča, da protegne, ispruži svoje dugačko, crno telo, da ga ukopa u pesak, da ritmično žmirka, dok zlatni zraci plešu oko nje, a sitna zrna joj masiraju kičmu. Ona zadovoljno stenje u svojoj žutoj, toploj, mekanoj kupki, dok sanja livadu i svoje detinjstvo.

Volim Dušku koja voli da peva. Visoki, snažni ženski vokali bude u njoj pesnikinju, saosećajnu interpretatorku ljudskih i psećih patnji, nadanja, radosti. Ona oseća tragediju neuzvraćene ljubavi, ona cveta s prvom zaljubljenošću, ona uzdiše zbog beznadežnosti života, ona se prepušta pesmi neba i slavlju života.

Volim Dušku koja  teatralno, u uzvišenom, a razdraganom stilu utrči u sobu svaki put kad se vrati iz šetnje. Kao da nas po prvi put vidi, a zna već koliko je volimo. Kao da kaže, evo me, vidi me, ja sam tvoja, ti si moja, i imamo sve vreme ovog sveta da se volimo, ima li nešto da se gricne, samo na zub.

Volim Dušku koja gura svoju glavu u moju šaku kao mačka. Tu, iza uha, gde joj ptice šapuću o lepoti neba. Tu, pored njuške, koja poznaje sve mirise ovog sveta.

Volim Dušku koja voli da juri mačke. Ali da ih ne uhvati.

Volim Dušku koja ide u dugačke šetnje sa mnom.

Volim Dušku koja sedne pored mene dok radim. I tu zaspi.

Volim Dušku koja laje dok moj tata hrče.

Volim Dušku koja se gura i gnjezdi uz mene dok čitam knjigu.

Volim Dušku koja je spremna da provede i dva sata sa mnom dok pečem palačinke u kuhinji.

Volim Dušku koja obožava što je deo našeg malog čopora. Ona misli da je to najbolji čopor na svetu.

Volim Dušku i njenu spremnost da posmatra mesec dok se nevidljivom putanjom uzdiže do savršene lepote.

Volim Dušku i zvuk njenih mekanih šapa po parketu koje nas bude svako jutro u šest.

Volim Dušku i njenu upornost, njenu istrajnost da se podigne i posle pada.

Volim Dušku i zato je slušam.

Gledam je u oči dok palčevima povlačim nevidljive crte preko njenih obrva, dok teram nevidljive oblake sa njenog čela.

I slušam.

Priča o psu

Ostariću, znaš. Mnogo pre tebe.

Danas sam tvoja beba, sutra sam tvoja baka.

Danas trčim i letim preko stepenica. Sutra ćeš me nositi.

Danas sam zdrava. Sutra ću se razboleti. Brini o meni.

Biću tužna svaki put kada izađeš iz sobe i zatvoriš vrata za sobom. Vrati se, uvek se vrati.

Imaj strpljenja za moju neprestanu glad.

Igraj se sa mnom.

Gledaj me u oči.

Budi sa mnom. Samo budi tu. Vodi me svuda sa sobom.

Jer gle, već sam ostarila. I već nisam ono što sam nekad bila.

Starci u parku zastaju i saosećajno se smeškaju dok posmatraju moj usporen hod, prepoznajući svoje godine i svoje boljke u meni. I svaki put se čude, kako i ja, običan pas, mogu da budem stara kao oni.

I ja znam za bol. I ja znam za radost.

I ja znam život, kao i ti. Znam i više od tebe, jer brže trčim svoju trku.

Jer gle, već sam baka i tebi i tvojoj deci.

Imaj strpljenja za moje duge šetnje, za beskrajna zurenja u daljinu, u zelenu dubinu parka ispred zgrade, dok iščekujem drugog psa da izviri iz žbuna.

Stoj uz mene dok posmatram svraku koja skakuće po livadi, tražeći hranu. Ona mi objašnjava svoju stvarnost.

Imaj strpljenja, mnogo sam spora.

Drži me uz sebe, jer tvoj miris, tvoja koža, tvoje oči, tvoj osmeh. To mi je sve na svetu.

Jer glas ti više ne čujem. Nisam sigurna ni da mogu da ga se setim.

Jesi li primetila da više ne pevam?

Drži me uz sebe, jer tvoja toplota, tvoje disanje, tvoji pokreti. Nikome ne verujem kao tebi. Nikoga ne volim kao tebe.

Hajmo da zajedno posmatramo mesec, koji je savršen kao i ti, kao i ja.

Zar nisi zahvalna za ovaj delić života u kojem postojimo zajedno?

Drži me uz sebe. Samo me drži.

3 Comments

  1. Kakva su to divna bića… i kako je ovo divan tekst!

Ostavi komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

© 2021 Letnje igralište

Theme by Anders NorenUp ↑

%d bloggers like this: