U poslednje vreme živim u matrici, u šarenom lavirintu sa bojama na pogrešnim mestima. Kao miš na onom točku okrećem krugove i uživam u vožnji. Što je jači osećaj korisnosti, to brže i odlučnije okrećem točak. I nije mi teško, baš nikada. Jedino mi bude teško kad u autobusu zadremam čitajući knjigu. E, tad mi dođe da se pojedem. Ne stižem mnogo ni da razmišljam, a i kad mi se omakne, ja zapravo pišem tekst koji ostane zakopan negde u sivilima mojih moždanih nedođija.
Tešim se da svi imamo te periode potpune amnezije i življenja nekog potpuno drugačijeg života… alternative koja oslobađa, ukazujući da realnost nije jedna, a ni višestruka… već da se svakim izborom odlučujemo za po jednu. I ja volim sve svoje realnosti, prigrlim ih uvek kao jedine mogućnosti. Iz amnezije i tog nekog suludog, hipnotišućeg grča, trgnu me iznenadni zvuci, reči koje ne očekujem, ili mejl od nekog ko mi se uvek živim rečima obraća. Iz vrtloga u kojem sam tog popodneva prošle nedelje plesala sa još nekolicinom ljudi, izbacile su me sledeće reči.
Draga Sandra,
Znaš onu kuću sa lepim tremom? Onu našu, gde ti sediš ispred i zamišljaš da sviraš bendžo?
E pa, draga moja, samo da ti kažem da smo još uvek daleko od toga da je kupimo… Nisam siguran ni da ćemo ikada… Znaš mene. Zamislim uvek ono najgore, pa ako desi bilo kako drugačije, poradujem se kako smo dobro prošli.U stvari, ovo je bio jedan bedan uvod, tugaljiv, koji sluti na jade, što bi rekla moja baba Dragica, a ne treba da bude takav. Dok pišem ovo, tek sada shvatam koliko sam kritički dosadan, svaki put kad me zamoliš da pročitam tvoj novi tekst. Često umem da prevrnem očima, jer baš tad me uhvatiš u pogrešnom trenutku. Pročitam razmotano sunce, upakovano na kriški crnog leba, ispod mešavine tahinija i meda. Nikada ne vidim dovoljno jasno fabulu. Namrštim se i kažem da je super. Nikada te nisam lagao, stvarno mislim da je super, samo od fabulana ne možeš napraviti lautana – ergo, mrštenje. Nepopravljivo kategoričan otkad si me srela. Nekim čudom, uvek smo se kapirali, iako nam omiljene knjige nisu iste, a ni muzika.
Evo, izdržao sam dva pasusa da ne pričam isključivo o sebi, ali to je to…
Ja, dok te nisam sreo, mnogo sam pisao, mnogo čitao i zamišljao kako se nalazim na raznim scenama, gde prihvatam nagrade, držim govore zahvalnosti, i tako to sve… Zašto? Zato što je to bio moj srećan svet, moje polje suncokreta, letnje igralište, lep sunčani dan, lenj i dugačak. A onda dolaziš ti i – sve se menja. Nije mi više bilo bitno ni da napišem onaj roman, ni da pročitam knjigu o kojoj se priča, jer – ti si tu. Moj novi svet.
I sve mi je postalo odjednom lepo. I šetnja, i leto, i vazduh, i naša terasa, i stari televizor koji samo skuplja prašinu, i gomila nekih biljčica po dnevnoj sobi, i pod bez tepiha, i asura na prozorima, i Bjork, i neravni plafoni, i poluslomljeni abažur, i luster koji se nikada ne pali, i tvoja neuredna polovina u ormaru, i CD-ovi u pogrešnim kutijama naslagani jedan na drugi, i potpuno nepoznavanje sage o Lari Kroft, i filmovi ni o čemu, i šozizam uopšte…
A onda dolaze njih dve, neka sunčana bića koja slušaju o Velikom Čohanom, svaki put biraju novi Olivijin autfit, dele uloge čim se otvori neka šarena knjiga, razrogačenih očiju slušaju o Voldemoru, plaču kada zatvore Dambovu mamu u kavez… Moj život je pun. Toliko toga se dešava svakog dana, da ne stižem da ispratim, a ti si ta koja je to beležila! Beležila si sve ono što i ja pomislim, ali nemam vremena da kontempliram nad time, jer eto ga, novi dan.
Sećam se dana kada si rešila da počneš da pišeš, i jasno se sećam ideje sa kojom si započela. Da to bude dnevnik, zapis, koji ćemo jednog dana pokazati njima dvema. Testament sreće, sunčanih dana i pravih vrednosti – da one budu ono što jesu i da budu srećne!
Sve ovo ti pišem jer te nema, a tako je lako bilo zaljubiti se u tvoje vedro nebo, blago sunce i sreću. Nema te duže, dragi moj Štipuljko. Nema te, jer u poslednje vreme nadomešćuješ i ono što ja ne uspevam. Caugth up in the game? Evo, ja ću preuzeti deo, a ti bar nešto napiši, jer ja ne umem. Nisam fizički sposoban, jer me neka hemija sreće i dalje drma… otkako sam te upoznao. Evo, sedim na terasi, dok niče Vlašac, uz šolju čaja… Meni sve potaman!
Piši, draga! Zbijaj to, gušće, u slojevima!
Je l’ ti vidiš koliko si me zarazila? 🙂 Evo, i ja, bez fabule, sa gomilom zareza, ko Crnjanski, a ni blizu…
Volim te.
Kao blag, ali odlučan dodir ruke po ramenu, kao hladan i svež vetar u lice, reči su dolazile do mene dok sam sedela ispred ekrana, u središtu vrtloga ljudi, reči, informacija, kodova, u kakofoniji zvukova. I smejala se, i plakala. Ne treba meni mnogo. Pročitam ja svašta, i iza redova, i između redova, i ono što je neko mislio, a nikako nije rekao, i ono što je napisao, a mislio je zapravo nešto drugo da kaže. Rra me tako ponekad počasti svojim pisanim rečima. Nikad nisam sigurna koliko mi veruje kad mu kažem koliko sam uživala čitajući njegove drame, njegove scenarije, zapise, sve ono što bi uvek ostavljao da odstoji, da bi kasnije rekao kako ipak nije dobro, dok slušam o nebrojenim životima koje on živi svakog dana.
Voli on da slama srca. Pogotovo srca sa ludim glavama koja maštaju o ljevinovskom životu, o letnjim popodnevima, o prostranstvima, dok se napajaju pogledom u parče neba sa malog prozora. Luda, luda srca, i još luđe glave.
Ali, Rra, samo da znaš. Naučiću ja da sviram bendžo. I sedeću na našem tremu, i sviraću nebu, i zrikavcima, i svakome ko prođe na biciklu krsteći se zbog nesuvisle buke koja dolazi iz našeg dvorišta. Naučiću da sviram bendžo, i naučiću da ne brinem, i naučiću da se prepustim.
I hvala ti za ovaj san. Znam da ćemo ga živeti, zajedno, ispod ovog oraha. Da budemo ono što jesmo. Srećni.
Nedostaju mi Tvoji tekstovi,kao kad ušetam u neku rascetalu baštu daleko od sveta čitajući ovo što pišeš,hvala
Dragi Siniša, hvala! 🙂
divnoca,jasta
Vrzma se meni i tvoje dvorište, onako kako si ga opisala. Sloboda… 🙂
Ovo nije samo priča. Ovo je pravi testament sreće. Kakve duše ste vas dvoje…
Draga ❤️
Grejem se na vašoj vatri.
Slobodno priđi bliže. 🙂 ❤️
Predivno!
Hvala, mnogo! 🙂
Pa gde si ti? Zaista. Napolju je zahladnelo, nije još došlo proleće, a evo već je bezmalo sredina meseca marta. Ova tvoja prica, topla, ljubavna, ugrejala mi bilo. Samo piši draga 🙂
Hvala ti na podršci, draga Olja! Upetljala sam se u neka drugačija pisanja i osladilo mi se da samo čitam. Malo sam provetravala igralište. 🙂
Ja ovde samo mogu da ostavim jedno <3
A ja tebi da pošaljem jedno ❤️ 🙂
Ima se, može se <3
Ovo je taaaaaaako lepo.
Hvala mnogo, draga Nego! 🙂
Ja sam srećna da znam da postojite i da živite svoj san <3
Trudimo se. Iz petnih žila. 🙂 <3
Stvarno ste divna bića! Ohrabrenje svima koji delimo iste snove…
Divne su nam nade i snovi, a mi… 🙂 Samo, kao što si rekla, da imamo hrabrosti da i ostvarimo te snove.
Bicemo komsije 🙂