Drvenu kutiju, punu kamenčića, napuštenih kućica puževa, ljuski, liski, školjki, žirova, starih maminih ogrlica, koju sam zakopala ispod starog oraha, zvala sam vilinsko blago. Sedela sam, oslonjena uz toplo, debelo stablo, pažljivo razvrstavala svoje blago i posmatrala smenjivanje zelenog i plavog iznad sebe. Imala sam pet godina. Moje vesele letnje haljine, neuredne, često nakrivo isečene šiške, šarene seoske kuće u nepreglednoj ravnici, letnji pljuskovi i blejanje ovaca, postojali su kao pogled kroz prozor, kao prostor u koji bih odlučila, u koji bih poželela da se vratim. I ponovo postanem ono što drugi vide u meni. Continue reading

Miriše divlji bagrem, kaže tata.

Stoji na uzvišici iznad naše bašte
udiše duboko
sklopljenih očiju
osmeha punog nade.

Medan je kad miriše ovako, naslućuje. Continue reading

Za tebe, kad odrasteš

Za dane
Koji kratko traju
Koji se ne daju tvojim moranjima, htenjima, željama
Koji svojeglavo grabe dalje

Za užurbana jutra
Za poljupce u letu
Za sve sate koji će ti proći kao sekunde Continue reading

Prizivala sam leto svog detinjstva. Učila sam svoju decu da sat ima 120 minuta, da jedan dan ima 48 sati, a nedelja 14 dana.
Onda kada su shvatile da su doručak jele za ručak i da je već avgust, iako sam ja, njihova mama, inače zadužena za slikanje stvarnosti i svih njenih opasnosti, uporno tvrdila da je jul, samo su odmahnule rukama i izašle na terasu da udahnu septembar.
Nije mi pomoglo to što sam uporno vraćala kazaljke, prekrajala sve kalendare u kući, ni to što sam poricala hladan vetar… odale su me ruke i blago podrhtavanje donje usne. Odala sam se kada sam im uplašeno rekla da ponesu džempere. I to što im nisam dozvolila da piju hladnu vodu. Kada tako samoj sebi podmetnem nogu, spustim oči i odbranu oko svojih želja, pognem glavu i ćutim dok čekam da zaborave.

Ipak, čak i kad me dohvate u unakrsnu paljbu svojih pitanja, ja životom branim činjenice da godina ima 730 dana da je leto neprolazno i da odrasli ponovo postaju deca. One mi se smeju i kažu da je očigledno da leto prolazi, da godina ima 365 dana (piše u knjizi i kaže učiteljica), a da odrasli postaju anđeli (ne znam ko im je to rekao). To je tako, kažu. Svi znaju. I streljaju me svojim pogledima dok se ja mrštim i govorim da uživaju dok sve znaju i da će sve zaboraviti ako dozvole da odrastu. Gunđam da je leto večno i da su ljudi večni. Zato što ponovo postaju deca. Logično. Ubrzo padam pod paljbom njihovih pitanja, jer mi dokazi o večnom trajanju leta i života ponestaju. Držim se za svoje floskule i vadim iz džepova svo lišće i sve latice i sve kamenčiće koje su mi ubacivale u njih dok smo se šetale i dok sam im ja objašnjavala da je privid da leptiri žive samo jedan dan, da to tako samo oni koji misle da su odrasli, misle da znaju. Skrećem temu, dok krijem dokaze o prolaznosti, samo da bih ponovo tvrdila da je još uvek jul.

Ne znam ni sama kada sam umislila da sam odrasla i kako sam bilo koga uverila da jesam. I kada sam uopšte pomislila da ništa ne znam? A sve sam znala kada sam bila dete! Iskreno, ne znam kako mi to o ”odraslosti” prolazi s bilo kim. Da, ja sam velika, i znam toliko toga, i imam bogat cv, i putujem, i čitam ozbiljne knjige, i prisustvujem sastancima, i mnogo sam zauzeta, i nikada nemam vremena, i informišem se, i ne uzimam kese u samoposluzi, i usavršavam se, i štedim, i…

Ozbiljno?

A da im samo kažem da zapravo ne znam koliko minut ima sekundi, ni koliko sat ima minuta, ni koliko dan ima sati, ni koliko nedelja ima dana, ni koliko mesec ima nedelja, ni koliko godina ima meseci? Šta ako im kažem da se bojim da je vreme samo iluzija i da to što se ja pretvaram da znam da sekunde traju duže, a da to što se neki drugi odrasli pretvaraju da znaju da sekunde u stvari traju kraće, ne znači da one nešto zaista i označavaju ili mere? Da im kažem da vreme nije ni postojalo dok ga nisu izmislila neka deca koja su umislila da su odrasla i svojoj izmišljotini dala ime?

Ako sam ja već zadužena za slikanje stvarnosti i svih njenih opasnosti, kako bi bilo da im naslikam sliku vremena onakvog kakvo jeste — sliku osobe koja je ni muško ni žensko, ni staro ni mlado, ni lepo ni ružno, osobe bez bez osmeha i bez suza i bez ijedne bore na svom bezličnom licu, kako se pridržava svojim štakama — sekundama, minutima, satima, danima, nedeljama, godinama, decenijama, vekovima, milenijumima?

I naslikaću im još jednu sliku. Da, naslikaću im sliku leta! I dodaću decu, i zeleno drveće, i reku kojom teče med, i reku kojom teče mleko, i travu, i leptire, i ptice. I reći ću pticama da u kljunovima ponesu sekunde, decu ću zamoliti da o drveće okače minute, a leptirima ću šapnuti da sate spuste u reku. Dani, meseci, godine, raspašće se sami od sebe. I neće postojati više nijedan jedini razlog da ijedno od te dece odraste. I neće više postojati nijedan jedini razlog da leto prođe. I nikada, nikada više neću morati da pričam o nepostojećim stvarima kao što su vreme, minuti, sekunde, i o sličnim izmišljotinama koje nikakvo dobro nikome nisu donele. I nikada, nikada više neću morati da ispratim leto. Ni da odgovaram na pitanja o tome koliko dugo ljudi žive. Ni da li ćemo moći zauvek da budemo zajedno. Ni da spominjem džempere. Ni bore. A ni četrdesete. Ili da je nešto samo za decu.

Držaćemo se za ruke na toj slici, i izlazak sunca će prosto biti izlazak sunca, mesec će nas pratiti da bi nam osvetlio staze, a mi ćemo se ponašati i radićemo onako kako se budemo osećali. Ješćemo, spavaćemo, igraćemo se, učićemo, radićemo, volećemo, smejaćemo se i plakaćemo onda kada budemo osećali da nam se to radi. Dani i noći će nam i dalje prolaziti, ali mi ih nećemo meriti. Budićemo se odmorni i odlazićemo u krevet umorni. Smejaćemo se i stvarati bez razloga. I niko neće odrasti. Niko, nikada.

Kuda ploviš večeras, Nadežda?

Jesi li podesila kurs? Jesi li osetila vetar?

Evo, ja ću ti pomoći da razviješ jedra. Nije, nije mi teško, samo ti pridrži drugu stranu.

Obavi tri puta konopac oko šake, da, tako. I pridrži ovde prstima.

Kako misliš kako znam kako?

Pa znaš li ti koliko sam ja mora, okeana, kontinenata oplovila?!

Pa znaš li ti koliko sam ja puta jedra razvila?

I sklopila?

I dopustila vetru da ih raznese?

I na plovidbu krenula bez kompasa?

Hej, gde ti je kompas?

I kutija sa užinom?

*

Kuda ploviš večeras, Nadežda?

Nikad ujutru ne umeš da mi ispričaš. Znam da morski vazduh opija, ali zar baš toliko?

Koliko zvezda prebrojiš na putu do mesta na koje si se uputila?

Koliko te je penastih oblaka prevarilo da su šećerna vuna?

Koliko plavih ptica ti preleti iznad glave svake noći?

Koliko delfina zapliva sa tobom?

Koliko veselih talasa ti padne na glavu i ramena?

Možeš li da se setiš?

Znam, nikad ne možeš da se setiš.

*

Kuda ploviš večeras, Nadežda?

Jedro ti je spremno i kompas ti je u džepu.

Jedro, istkano od slika iz današnjih priča.

Kompas, saliven od današnjih sanjarenja

sa iglom koja se pokrene tek kad tvoje trepavice zatrepere na jastuku.

Užina ti je u kutiji, Nadežda.

Kosa – očešljana

spremna za talase i vetrove,

za blistanja na srebrnoj mesečini.

*

Kuda ploviš večeras, Nadežda?

Doći ću da te pokrijem

i da ti poljubim čelo

i da te pomerim ka sredini kreveta

da ne skreneš sa kursa

da te ne obori nestašni talas.

Doći ću.

Računaj na to.

*

Ne znam kuda ploviš večeras, Nadežda

ali ne prestaj da odlaziš tamo.

Zapamti svaku zvezdu

i namigni joj kad prođeš ispod nje.

Kradi oblake,

slobodno,

i stavljaj ih u unutrašnji džep kaputa.

Oblaci su mekani, neće im biti tesno, ne brini.

Sprijatelji se sa svakom plavom pticom

koja ti proleti iznad glave..

Slušaj njihove priče

i ne zameri im kad se međusobno sporečkaju

ili ako preglasno pevaju

ili ako odlete bez pozdrava.

One su ptice.

Kao što si ti devojčica.

Zamoli delfine da te i sutra i sutra i sutra čekaju na istom mestu

u isto vreme.

I tako svake noći.

Ne prestaj da odlaziš tamo, Nadežda

Ne prestaj, gde god da ideš.

I zvezde će trepereti samo za tebe.

I jedra će se sama razvijati pred batom tvojih koraka.

I oblaci će postati šećerna vuna.

I plave ptice nikada neće odleteti.

I delfini će te uvek čekati

na starom mestu

u isto vreme.

I setićeš se, jednog jutra, svega.

Veruj mi na reč.

Samo ne prestaj da ploviš, Nadežda. Nikada.

Vrti mi se po glavi jedna slika ovih dana. Sedim u letnjoj kuhinji ispred kuće, imam šest godina. Podne je, sunce sija, jako, nemilosrdno, a kiša u naletima napada zeleno lišće dunje čija visina jedva da prelazi krov letnje kuhinje. Kvrgavog stabla, neravne, hrapave kore, grana izraslih na sve strane, bez ikakvog reda, stablo dunje iznedrilo je male plodove savršenog oblika, plodove jedre od nestrpljenja, od želje za punoćom, za vrhuncem i krajem. Puckam ljuske graška i čistim ih, dok zelena zrna, padajući u plavu šerpu na bele tufne na klupi pored mene, odjekuju. Kao iz drugog života da odjekuju, tako se sada čuju. Očarano posmatram suludo letnje poigravanje kišom, vetrom i sunčevim zracima. Ne bojim se. Nana je pored mene, smeši se dok secka paradajz i kaže da će sve biti suvo očas posla. Posle kiše žurno odlazi do stabljika paradajza i bira one najrumenije, najzrelije plodove, ubijene kapima i išamarane u vrtlogu sulude letnje šale.

Naša bašta bila je puna hrane, zelenila, zemlje, sveže, mirisne, rastresite. Mirisala je na vodu, na sunce, sveže i slatko. Golicaju mi ti mirisi nozdrve i sada. Nana je bila ta koja je sadila, iz semena, od prve kapi vode, uprkos vetru koji je lomio nežne stabljike i mrazu koji bi iznenadio, prevario, do podatne punoće, jarkih boja, prskanja pod zubima. Sadila je zato što se to tada tako radilo. Morao si da posadiš da bi mogao da pojedeš. Ispred kuće je bilo svega: paradajza, jabuka, luka, dunja, grožđa… Uvek je sve bilo tu, na dohvat ruke. Nije sadila kao što sadi moja generacija, da bi se vratila prirodi, da bi se vratila sebi, nije filozofirala o kontaktu sa zemljom, nije brinula o estetici. Ona nikada nije ni odlazila od sebe. Šake je zaranjala u zemlju da bi joj dala, da bi je oplodila, sa molitvom na usnama. Sadila je zato što je to bio njen život, zato što drugačije nije moglo, nije trebalo. Nije sadila da bi plodovi izgledali lepo i da im se drugi dive. Sadila je da bismo živeli, da bismo porasli, sadila je, negovala je, da bismo prešišali onu dunju koja se iz korena trudila da nadvisi krov letnje kuhinje, da je nadvisimo mi, kad dvojica sinova koji su došli pre moje tetke i tate, nisu trku sa njom ni započeli. Sadila je da bi imala dovoljno da napuni svako naručje koje bi ušetalo u njenu baštu. Nijedno dete nikada nije izašlo praznih ruku iz našeg dvorišta. Rođaci iz grada uvek bi odlazili ruku punih plodova. Njihova deca mahala su sa zadnjeg sedišta auta, dok su im vesele oči izvirivale iznad ljubičastih grozdova.

Volela sam sve iz njene bašte. Divlje, gotovo agresivno sveže, njeno povrće mirisalo je na zemlju, na sunce, na vetar, na sladak miris noći i vrisak jutra. Mirisalo je na vodu, na oblake. Iako slatko, njeno povrće govorilo je o nicanju, o muci rasta, o kiši koja je šibala i mazila kao da oprašta, o putevima i ukrštanjima struja vazduha, o porođajnim mukama zemlje. Kad bih zagrizla paradajz, kao da sam grizla u sopstveno postojanje. Zato to nikad nisam radila.

Ja sam rasla. Sanjala sam da rastem. Da cvetam. Trkala sam se sa dunjom kraj letnje kuhinje i skakala da glavom dohvatim krov hladnjaka od vinove loze. Sve dok više nije bilo potrebe da skačem. Bar ne jako. Sanjala sam cvetanja. Sanjala sam kako mi pupoljci niču iz dlanova, kako rastem, kako odlazim. Nisam videla da se rastajemo. A rastajali smo se. Stajala sam na naninom grobu, pokušavajući da objasnim sebi kako je sve to normalno, to trčanje u krug, s početka na kraj, i s kraja do ponovnog početka, pokušavajući da razaznam granice i shvatim pravila.

Pokušavala sam da shvatim zašto nas život iznenađuje i vara i igra se sa nama kao sunce, vetar i kiša, tri ludaka, sa onim stabljikama paradajza. Pokušavala sam da predvidim koje je doba najbolje za cvetanje, trudeći se da ga vidim, da izračunam kad stižem do njega, da mi ne promakne, objašnjavajući sebi da je neću zaboraviti, nijednu boru s njenog lica, ni kako je vezivala maramu, ni njene male šake, ni miris njenih kecelja, ni miris njenog ormara, čistih haljina, ni to kako joj sede vlasi proviruju ispod marame, ni kako levom rukom pridržava maramu da joj ne spadne s glave, dok desnom namešta neposlušne vlasi kose. Sanjala sam da ništa od ovoga nije kraj. Sanjala sam, sanjam da ona cveta na nekom drugom mestu.

Ja, za razliku od nje, ne sadim. Živim na drugačijem mestu, gde povrće stiže iz obližnjeg marketa ili sa lokalne pijace. Nemam baštu. Imam terasu na kojoj s proleća zasadim cveće i jedan orah koji je prešišao našu terasu, grana uprtih u nebo. Šalimo se da je sada kao tinejdžer koji bi najviše voleo da proguta našu zgradu i sklanja se, i prilagođava se samo zato što mora. Beton je neumoljiv. Njegovi prvi mladi plodovi u zelenim opnama šepure se, na dohvat šaka koje se pružaju sa prozora. Izrastao je gotovo ni iz čega. O njemu niko nije brinuo. Komšinica je htela da ga poseče zato što joj zaklanja pogled, pa su je odgovorili. I šumi, šumi svake noći, kao ona kruška pored letnje kuhinje, šumi o kiši i o suncu i o vazduhu i o zemlji zbog kojih je izrastao. Svedoči o čudu nicanja, čudu rasta, čudu postojanja. Šumi o cvetanju. Zajedno sa vlašcem na našoj terasi koji preživi svaku zimu, šapuće o onom čudesnom cvetanju koje se događa usred zime, ciče zime, kada se svako stablo drveta čini kao leš, stvar prošlosti, gotovo zaboravljeno svedočanstvo, uspomena, trag leta koje je nekada postojalo.

Tek dah toplog vazduha i tračak neočekivane svetlosti, dovoljni su da dozvole životu i cvetanju koje se dešava unutar one kvrgave kore dunje, da požure napolje. I čini mi se, zapravo, da se najjače cveta usred zime, ispod leda, onda kada misliš da cvetanju nije vreme, onda kada čekaš pravi trenutak, a ne razumeš da ti se taj trenutak smeška iza leđa. Čekajući pravi trenutak da cvetamo, ne razumemo da su čitave stabljike izrasle iz naših dlanova i da se latice na njima smenjuju uveliko.

Dok čekamo da postanemo snažni, mi cvetamo. Dok se trudimo da postanemo bolji, mi cvetamo. Dok govorimo sebi „još samo ovaj stepenik”, „još samo ovaj korak”, još samo ovaj ispit”, ”još samo da me pozove”, „još samo da dobijem taj posao”, „još samo da počne da jede čvrstu hranu”, „još samo da joj izrastu zubi”, „još samo da prohoda”, „još samo da ume da mi kaže šta je boli”, „još samo da završim današnju smenu”, još samo, još samo… Sve to vreme, ja čekam, nazirući tu blagu svetlost, a zapravo cvetam. Cvetam, jer zastajem da se zagledam u oblak, jer čitam priče, jer trčim u zagrljaj svojoj deci, jer se one strmoglavljuju u moje naručje, jer maštam, jer govorim „volim te”, jer se nadam, jer plačem, jer vidim sunce na njegovim trepavicama, jer grešim, jer puštam grane da mi izrastu iz ramena bez reda, bez plana. Volim sve iz ove bašte. Volim do najtananijih žila i vlati i molekula.

Divlje, gotovo agresivno sveže i oporo, moje telo miriše na zemlju, na njene porođajne muke, na sunce, na vetar, na sladak miris noći i vrisak jutra. Miriše na vodu, na oblake. Moje telo šumi o nicanju, o muci rasta, o kiši koja šiba i mazi kao da oprašta, o putevima i ukrštanjima struja vazduha. I nikako ne mogu da zagrizem dovoljno duboko u sebe. Kad pokušam da zagrizem, uplašim se, zastanem, jer boli, kao da grizem u sopstveno postojanje.

Sašaptava se sve zeleno oko mene. Šumi da je u leto najmanje cvetanja, samo onog koje letimičan, površan pogled zapazi. Osećam blag dodir nanine ruke na ramenu, žaljenje što nismo stigle da se oprostimo i nju, koja mi šapuće, i kaže da vidi ona dva pupoljka glava zaronjenih u jastuke, nesvesnih svog cvetanja. Šapuće mi da cvetanje nikada ne prestaje, da leto nije vrhunac i kraj, kulminacija svega i svedočanstvo božanstvene, vrhunske, a tragične lepote postojanja. Šapuće mi da je cvetanje malo blatnjavije nego što očekujemo i da malo više miriše na zemlju, a manje na ruže, da je više poput talasa, a manje poput blage letnje večeri. Šapuće mi da cvetamo najjače u zimu, usred kamenjara i pukotina u betonu. Šapuće mi da najlepši cvetovi izrastaju iz pupoljaka koji na vetrometini strpljivo čekaju prvi zrak sunca i prvi blag dah proleća, žudno i spremno okrećući glavu ka njima. Cvetanje je, šumi ona kroz orah, traganje za suncem kroz tamu, i odluka da je ovo malo, malecno, skromno mesto okruženo haosom, užurbanošću i strahom, savršeno mesto za cvetanje.