- Posmatraj svoju decu. Samo posmatraj. Kako se igraju, dok spavaju, kad se smeju, dok trče. Posmatraj kako rastu. Samo posmatraj. Bez reči, bez ideja, bez primedbi, bez strahova. U treptaju oka izdužiće im se ruke, njihove noge preskakaće duplo, ma kakvi, troduplo i više te neće tražiti pogledom tako često. Posmatraj. Upijaj. Kratko je ovo vreme. Kratko je leto.
- Svakog dana reci svojoj deci da ih voliš. Bez izuzetka.
- Svakog dana zagrli svoju decu. Ma kakav da je dan.
- Gledaj ih u oči i reci im da su posebne, da su svoje, da ste ih u zvezdama videli pre no što su stigle.
- Reci mu da ga voliš. Zbog toga što te je prepoznao. Reci mu.
- Sačekaj da svi odu iz kuće, pusti muziku i igraj, igraj, igraj. Nisi odavno, baš odavno.
- Pojedi sladoled i ne prebacuj sebi. Uživaj. Telo ti je već zahvalno na taj poseban način.
- Pronađi novu frizerku. Prethodna više ne dolazi u obzir. Nije važno kako će se ona osećati. Kad ti kažem, nije.
- Opusti se dok šetaš sa Duškom. Ne šetaj je, šetaj sa njom. Zajedno. Ne požuruj je. Razgovaraj s njom. Kao nekad, dok je starija mišica bila u stomaku, a Duška tvoja najbolja prijateljica i saputnica, sećaš se?
- Zastani zbog leptira. Zbog bube. Zbog pauka. Svaki život je dragocen. Neponovljiv. Podsećaj svoju decu na to.
- Budi manje produktivna. Namerno. Smišljeno. Leto je. U stvari, nikada nemoj biti „produktivna”. Ti si ljudsko biće.
- Ne traži izgovore. Ne daj opravdanja. Neka sve bude tako kako jeste.
- Reci ne. O da, reci ne!
- Poslušaj svoj instinkt. Makar jednom. Veruj sebi. Nisi odavno.
- Svakog dana, reci hvala. Ujutru, reci hvala. Na smiraju dana, reci hvala. Nije tvoja zasluga to što si tu. I te kako imaš na čemu da budeš zahvalna.
- Nežnije ih češljaj. Nežnije, nežnije, najnežnije. Iako žurite. Iako ti se čini da će se svet srušiti ako ne stignete na taj autobus. Neće. Tvoja ruka na njima treba da je laka kao pero, kao latica ruže, kao blag letnji povetarac. Tvoja ruka je njihovo sklonište.
- Ne žuri. Ako bezglavo juriš ka vrhu propustićeš sve usput. A sve je mnogo da se propusti.
- Vežbaj. Češće ćeš se smejati.
- Razgovaraj sa mamom. Odvoj vreme. Pomozi joj. Zameni je. Kao nekad. Dozvoli joj da ti bude mama. Dozvoli sebi da joj budeš dete. Smej se sa njom. Diskutuj sa njom. Seti se koliko si stvari kroz razgovore s njom iznela na čistac. Koliko je stavova tu iskovano. Rasteš još uvek, ne propuštaj priliku.
- Spasi cveće sa terase. Ne odustaj od njega. Ti to možeš, znaš da su ti prsti zelenkasti.
- Stavi na jednu gomilu sve knjige koje te tako dugo čekaju. Posegni za njima. Omiriši ih. Prelistaj. Prepusti se i počni. Veruj mi, ništa važnije nije sada od njih i tebe. Seti se šta donose. Seti se zašto je možda najvažniji deo tebe to što jeste. Seti se zašto to nisu samo stranice pune ištampanih slova, već jedini putokazi koje biraš da pratiš. Prepusti se. Život ti je u pitanju.
- Kupi već jednom tu kremu protiv bora. Gotovo da grizeš četrdesete. I pij više vode.
- Napravi svoju letnju plejlistu. Svira ti već u glavi.
- Reci naglas da ti treba vreme nasamo kako bi mogla da dišeš. Reci. Traži to vreme za sebe. Daj sebi dozvolu da uzmeš ono što ti treba. Osama je zdrava. Blagotvorna.
- Napravi svoj sladoled. Sa vanilom, kakaom, kupinama. Biće to najbolji sladoled na svetu.
- Pohvali svog brata. Za sve što jeste i što će tek postati.
- Zagrli tatu i ne čudi se ramenima koja su se skupila, popodnevnim dremkama i usporenom hodu. I ti ćeš stići dotle.
- Posmatraj zvezde cele noći. Bez razmišljanja. Bez planiranja. Bez pitanja. Nemoj pokušavati da dekodiraš njihovo treperenje. Nemoj pokušavati da razumeš noćnu pesmu cvrčaka. Samo diši. Prepusti se.
- Nemoj opravdavati svoja noćna bdenja. U redu je čitati, pisati, razmišljati noću. Ostani budna koliko god želiš.
- Pozdravi narandžastu životvornu loptu. I ne zaboravi da kažeš hvala.
- Popni se na brdo. Popni se na planinu. Zajedno sa njim. Zajedno sa decom. Dišite duboko, dok pluća ne kažu da je dosta.
- Ništa nije kao sunce na njegovim trepavicama. Ne propuštaj te trenutke. Jer samo si u njegovim rukama prepoznala svoj život.
- Pusti srce da lupa koliko god jako mora dok posmatraš njih troje, svoju porodicu, dok zapanjeno, kao da ih prvi put vidiš, gledaš kako se smeju, kako se drže za ruke, kako razgovaraju, kako prave džina na putu ka vrhu. Nije san. Nisi se tek tako zagrcnula od radosti. Tvoji su. Vaši ste. Savršena celina puna slatkih mana.
- Osvrni se za sobom i kaži – uau! Zapanjujuća je putanja kojom hodaš i destinacija na koju si stigla. Još neverovatnije je ono što te čeka. Biraj svoje staze i znaj da nijedna na koju te instinkt vodi nije pogrešna.
- Osvrni se za sobom. Da li veruješ da ništa nije nemoguće?
- I ne zaboravi da kažeš hvala.
Kad sam bila mala, mogla sam da se izmestim iz sebe, da izađem iz sebe na, činilo mi se, duže, a zapravo je, verovatno, to bio samo trenutak. Gledala sam u sebe tada kao u čudu. Pitanja o tome ko je zapravo „ja” preplitala su se sa zapanjenošću nad životom, sa sumnjama da sam neka čudna biljka koja sanja ili vuk koji se seća sebe ili deo celine koja samo nerazdvojena može da živi, diše, bude svesna. U tim trenucima, ništa nije bilo nemoguće, ni strano, ni pogrešno. Dugo sam mogla da se vratim u to stanje kad god sam želela, ali posle nekog vremena… nisam više želela. I tako mu se više nisam vraćala. Kao da je to „ja” progutalo sve ostale mogućnosti i naraslo do visina koje nisu dozvoljavale zapitanost, sumnju, mogućnosti, neutabane staze, puštanja umesto grčevitog držanja. Svakodnevna ja prigrlila je samo jednu mogućnost i postavila je za istinu. Danas ponovo sve te mogućnosti stavljam na sto i sastavljam svoju letnju plejlistu, za svako leto svog života. Za sebe, ko god to bio/la, za svoju decu (kojima sam u igri sestra, a ko kaže da igra nije život), za sve koje zovem svojima. I vuk, i biljka, i nesaznatljiva celina, i čovek, zaslužuju mir. Pogotovo u leto, ovo magično leto.
…За увод у читанке!
Срдачан поздрав!
🙂 Veliko hvala i veliki pozdrav, dragi Stanimire!
Draga, tako je divno… I tako istinito… I tako si to tanano opisala…Hvala.
Ljubim! 🙂 💌
Hvala. <3
Draga Lunjo, hvala tebi! 🙂 💖
Predivno…
Hvala! 🙂 ♡
Kad te čitam pustim po jedan korjen duboko u zemlju. Hvala ti <3
Poljupce šaljem, draga! Hvala tebi! 💕
Sjajno. Tjera te da ostaviš sve obaveze i živiš. Posebno mi se sviđa ovo “tvoja ruka je njihovo sklonište”. Toliko toga rečeno..
Hvala, draga aprilia! Uporno teram sebe da ostavim makar deo obaveza i da živim, zajedno sa svojom porodicom, onako, bez rezerve, bez misli o tome šta je sledeće, šta se mora, šta je neizbežno. Znam da je nemoguće, ali znam da tu mora biti neke dobre mere. 🙂
meni se činilo kao da je pisano lično za mene zbog “bdi koloko god želiš” i “promeni frizerku pa kako god se ona osećala” i “nežnije češljaj”…još sam u šoku..sva ta osećanja krivice i ja osećam!
A realno, to su neke stvari oko kojih ne bi trebalo da nas boli glava, zar ne? 🙂
❤
💌
Divno, nekako me uvijek “prizemljiš” i podsjetiš na predivne sitnice koje su toliko važne, a promaknu mi sve češće. Volim, ali baš te volim čitati <3
Draga Mirna, hvala ti! 🙂 Nekako imam osećaj kao da se znamo već godinama i iznenadim se kad shvatim da se nikad nismo ugledale. Ali, neka, poznajemo se i bolje od toga. ❤
Divan tekst i divne slike sa Zlatibora 🙂 Hvala 🙂
Najromantičnija i najsanjivija brda kojima smo gazali. 🙂 Hvala mnogo!
I opet da odete!