Slika leta

Prizivala sam leto svog detinjstva. Učila sam svoju decu da sat ima 120 minuta, da jedan dan ima 48 sati, a nedelja 14 dana.
Onda kada su shvatile da su doručak jele za ručak i da je već avgust, iako sam ja, njihova mama, inače zadužena za slikanje stvarnosti i svih njenih opasnosti, uporno tvrdila da je jul, samo su odmahnule rukama i izašle na terasu da udahnu septembar.
Nije mi pomoglo to što sam uporno vraćala kazaljke, prekrajala sve kalendare u kući, ni to što sam poricala hladan vetar… odale su me ruke i blago podrhtavanje donje usne. Odala sam se kada sam im uplašeno rekla da ponesu džempere. I to što im nisam dozvolila da piju hladnu vodu. Kada tako samoj sebi podmetnem nogu, spustim oči i odbranu oko svojih želja, pognem glavu i ćutim dok čekam da zaborave.

Ipak, čak i kad me dohvate u unakrsnu paljbu svojih pitanja, ja životom branim činjenice da godina ima 730 dana da je leto neprolazno i da odrasli ponovo postaju deca. One mi se smeju i kažu da je očigledno da leto prolazi, da godina ima 365 dana (piše u knjizi i kaže učiteljica), a da odrasli postaju anđeli (ne znam ko im je to rekao). To je tako, kažu. Svi znaju. I streljaju me svojim pogledima dok se ja mrštim i govorim da uživaju dok sve znaju i da će sve zaboraviti ako dozvole da odrastu. Gunđam da je leto večno i da su ljudi večni. Zato što ponovo postaju deca. Logično. Ubrzo padam pod paljbom njihovih pitanja, jer mi dokazi o večnom trajanju leta i života ponestaju. Držim se za svoje floskule i vadim iz džepova svo lišće i sve latice i sve kamenčiće koje su mi ubacivale u njih dok smo se šetale i dok sam im ja objašnjavala da je privid da leptiri žive samo jedan dan, da to tako samo oni koji misle da su odrasli, misle da znaju. Skrećem temu, dok krijem dokaze o prolaznosti, samo da bih ponovo tvrdila da je još uvek jul.

Ne znam ni sama kada sam umislila da sam odrasla i kako sam bilo koga uverila da jesam. I kada sam uopšte pomislila da ništa ne znam? A sve sam znala kada sam bila dete! Iskreno, ne znam kako mi to o ”odraslosti” prolazi s bilo kim. Da, ja sam velika, i znam toliko toga, i imam bogat cv, i putujem, i čitam ozbiljne knjige, i prisustvujem sastancima, i mnogo sam zauzeta, i nikada nemam vremena, i informišem se, i ne uzimam kese u samoposluzi, i usavršavam se, i štedim, i…

Ozbiljno?

A da im samo kažem da zapravo ne znam koliko minut ima sekundi, ni koliko sat ima minuta, ni koliko dan ima sati, ni koliko nedelja ima dana, ni koliko mesec ima nedelja, ni koliko godina ima meseci? Šta ako im kažem da se bojim da je vreme samo iluzija i da to što se ja pretvaram da znam da sekunde traju duže, a da to što se neki drugi odrasli pretvaraju da znaju da sekunde u stvari traju kraće, ne znači da one nešto zaista i označavaju ili mere? Da im kažem da vreme nije ni postojalo dok ga nisu izmislila neka deca koja su umislila da su odrasla i svojoj izmišljotini dala ime?

Ako sam ja već zadužena za slikanje stvarnosti i svih njenih opasnosti, kako bi bilo da im naslikam sliku vremena onakvog kakvo jeste — sliku osobe koja je ni muško ni žensko, ni staro ni mlado, ni lepo ni ružno, osobe bez bez osmeha i bez suza i bez ijedne bore na svom bezličnom licu, kako se pridržava svojim štakama — sekundama, minutima, satima, danima, nedeljama, godinama, decenijama, vekovima, milenijumima?

I naslikaću im još jednu sliku. Da, naslikaću im sliku leta! I dodaću decu, i zeleno drveće, i reku kojom teče med, i reku kojom teče mleko, i travu, i leptire, i ptice. I reći ću pticama da u kljunovima ponesu sekunde, decu ću zamoliti da o drveće okače minute, a leptirima ću šapnuti da sate spuste u reku. Dani, meseci, godine, raspašće se sami od sebe. I neće postojati više nijedan jedini razlog da ijedno od te dece odraste. I neće više postojati nijedan jedini razlog da leto prođe. I nikada, nikada više neću morati da pričam o nepostojećim stvarima kao što su vreme, minuti, sekunde, i o sličnim izmišljotinama koje nikakvo dobro nikome nisu donele. I nikada, nikada više neću morati da ispratim leto. Ni da odgovaram na pitanja o tome koliko dugo ljudi žive. Ni da li ćemo moći zauvek da budemo zajedno. Ni da spominjem džempere. Ni bore. A ni četrdesete. Ili da je nešto samo za decu.

Držaćemo se za ruke na toj slici, i izlazak sunca će prosto biti izlazak sunca, mesec će nas pratiti da bi nam osvetlio staze, a mi ćemo se ponašati i radićemo onako kako se budemo osećali. Ješćemo, spavaćemo, igraćemo se, učićemo, radićemo, volećemo, smejaćemo se i plakaćemo onda kada budemo osećali da nam se to radi. Dani i noći će nam i dalje prolaziti, ali mi ih nećemo meriti. Budićemo se odmorni i odlazićemo u krevet umorni. Smejaćemo se i stvarati bez razloga. I niko neće odrasti. Niko, nikada.