Da se rodim kad sam se rodila, gde sam se rodila, u jeku leta poslednje godine vesele decenije kada su svi išli na Jadran i kad su bez straha mogli da prespavaju noć u autu. Da se moja porodica raduje mom prvom koraku dok nacija plače za ocem jugoslovenstva. Da pevam himnu Slovenima u učionici sa cvećem u prozorima i peći na drva. Da crtam zastavu sa zvezdom za kuhinjskim stolom dok deda prepričava događaj iz šezdesetneke kada je K. tražio seljacima da poseju kukuruz u jesen.
Da stojim na ivici ponora i rastem, između dve epohe, držeći se čvrsto za obe.
Da moja majka ne prezire svoju kosu, leđa, nos, gležnjeve, butine, kožu, ožiljke, nijedan deo sebe. I da se mnogo smeje. Da moj otac veruje da je porodica važnija od svega, da me uči da moj put zavisi od mene. Da odrastem u dvorištu i bašti gde je vladao istinski matrijarhat, okružena ženskim rukama, ženskim očima, ženskim glasovima. Da razumem svoje bake koje su trpele muževe i svoju tetku koja za udavanje nije htela ni da čuje.
Da budem starije dete sa svom ljubavlju i odgovornostima koje su s tim činom došle. Da budem razmažena i nemilosrdna. Da naučim da budem nežna prema mlađem bratu.
Da me smatraju ”debelom” rano u životu i ”lepom” kasnije. Da naučim da spoljašnja mišljenja ne utiču na unutarnje promene.
Da pročitam Majstora i Margaritu vrlo rano zato što je Bjork rekla da joj je promenila život i da je pročitam još tri puta i da mi nije poslednji put. Da se divim ženama — Madoni i sestrama Bronte, Nene Čeri i Virdžiniji Vulf, PJ Harvi i Isidori Sekulić, Vivijen Li i Džordžu Eliotu, Tori Ejmos i Džejn Ostin. Da taj spisak raste.
Da mi želje budu jače od strahova i da dozvolim pisanoj reči da preuzme kormilo. Da se uselim u ulicu prve srpske doktorke. Da znam imena svih svojih komšija i da žalim za starim komšilukom.
Da imam prijateljice koje ne odlaze ma koliko ih ja udaljavala od sebe. Da sretnem osobu koju ne mrzi da uči da me voli svakog dana ispočetka. Da moja deca vide ko sam i šta sam i da me, uprkos svemu, tolerišu.
Da ne budem skromni sanjar, uprkos uskim ulicama i nebu bez zvezda. Da moja hrabrost i moje fizičke mogućnosti ne budu često testirane.
Mogućnost jednog takvog ženskog života.
bravo
Hvala Ti! 🤍
🌺💕
У најбољем духу сјајног Летњег игралишта!
Ponizno prihvatam pohvalu. Veliki pozdrav! 🤍
Evo treći put se vraćam, nikako da ostavim komentar divljenja, jer divljenje ne volim da pišem na spravi koja me ograničava – telefonu.
Draga Nego, draga, hvala ti na tim rečima i na tom tvom srcu divnom! <3
Могућност, драга Сандра!
<3