Juče sam napunila 36 godina. Nije ni mnogo, ni malo; taman toliko da kažem da sam uradila dosta toga, ali da sam mogla i mnogo više. Četrdesete mi dahću za vratom.
Juče mi je došla prijateljica na rođendanski sladoled i reče mi da odlazi u LA, USA, na duže, na nekoliko godinica; ko zna, možda i na mnogo, mnogo duže. O tome ću tek razmišljati, ali to je to. Život je nepredvidiv toliko da sve začas okrene naglavačke.
Ni mišice ni Rra nisu bili kod kuće; na zasluženom su odmoru, a ja sam dobila svoj zasluženi termin za čitanje knjiga i izležavanje na terasi.
Uživam u samoći i ponovnom zbližavanju sa Duškom, dragom psećom drugaricom, na koju uvek nekako zaboravljam kad su mišice tu. Naše jutarnje i večernje šetnje ponovo imaju onaj ujednačen ritam kao nekad, dok je starija mišica još bila u stomaku i kad joj je taj ritam odgovarao. Ona ponovo ima vremena da onjuši svaku travku i da nepomično, dugo gleda u mrak i u svetla, očekujući svoje pseće komšije da se pojave iz ugla.
Presadila sam cveće koje slobodno može ponovo da se množi, sad kad su mišice naučile da ne treba svaki cvet da se ubere i odnese mami.
Juče sam do kasno u noć dosta razmišljala o odlascima, o povratcima, o kremama sa zaštitnim faktorom za one preko 30 godina, o stalnim poslovima, nepročitanim knjigama, neposećenim krajevima, neodgledanim filmovima, neizgovorenim rečima. Čudno, ali čini mi se da nije bilo propuštenih prilika. Mislim da sam iskoristila svaku do sada, bez ikakve zadrške se bacavši u sve što je dolazilo.
Sad sam malo umorna.
Hoću da imam vremena da se pitam, da mislim, da poštedim sebe i nađem opravdanje za eventualnu lenjost. Možda mi opravdanje ni ne treba.
Najveće životne promene dolaze kada sebi počnemo da postavljamo pitanja: Da li je ovo moj put? Šta zaista želim? Šta me čini srećnom?
I kad ponovo sebe sve ovo pitam… Znam da nije važno ŠTA sam sve uradila, već KAKO sam to uradila; jesam li uživala u tome; čemu me je to naučilo.
Ovog leta, ovog jula, odlučila sam da sama sebi dam najveći poklon – oslobođenje od krivice. Biću ono što jesam i dozvoliću svima oko mene da budu to što jesu. Nema izneverenih očekivanja, nema zacrtanih putanja, nema suvišnih obećanja. Svi smo slobodni da budemo to što jesmo, da se menjamo i rastemo, da pratimo različite puteve i da uživamo u razlikama. Usporiću svoje reakcije i biraću svoje bitke. Naučila sam da je dobro rizikovati, ali i da nema potrebe praviti suvišne kompromise sa onim što jesi i što želiš.
Život je pun jednostavnih, malih i tihih bogatstava. Mekan jastuk, topao krevet, izlazak sunca uz šolju tople kafe, obrok pripremljen u našoj kuhinji koji delimo nas četvoro, duge šetnje, popodneva uz knjigu i večeri uz limunadu i omiljenu seriju.
Moj život je pun; ispunjen je dečjim snovima, pesmama, crtežima, pričama sa srećnim završetkom, dobrim ljudima i dobrim iskustvima.
Srećan mi rođendan. Srećno mi još jedno leto.
Srecan ti rodjenda! Nesto cudno mi se desava dok citam tvoje i samo tvoje postove. Vreme mi malo uspori, prepoznajem recenice blize neko neke druge. Dok sam citala ovaj tekst, pomislila sam da zelim da te upoznam 🙂 Citam dosta blogova u zadnje vreme ali eto nekako cudno smirujuce delujes na mene – siziku 🙂 I da, zafalili su mi moji psi i ta topla bliskost poznatog ritma i njihovih njuskica 🙂
Hvala, draga! 🙂 Ja kroz tekstove jurim smirenje, jer posred poslica i dece nemam mnogo vremena, a dusa mi vapi za knjigom i lencarenjem. Drago mi je ako ti je tekst dao ono sto ti je potrebno. 🙂 A mislim da je vec izvesno da cemo se upoznati. 😉
Ne mogu da izaberem gde da ostavim komentar pa neka bude ovde, ispod rodjendanskog bloga koji je vec bi bio, ali unazad cestitam rodjendan! Ali moram da kazem da obozavam svaki tekst na ovom blogu da spontaniji i autenticniji nisam skoro citala. Ovo je zivot i jednostavne istine i pitanja, sa mastom i slikama u kojima se prepoznajemo zahvaljujuci iskrenosti. I onaj Mesec srecan i tuzan u narednom blogu i ova zudnja za vremenom i lencarenjem, i potraga za smislom, i putovanja koja ostavljaju delice nas svuda po svetu, i neizvesnost i promenljivost i prihvatanje zivota kao takvog nekako umiruje to tvoje prihvatanje, taj nezni ton, te slikovite sitnice, metafore osecanja …Iskreno odusevljena sam blogom koji zraci iskrenoscu i preslatkim slikama. A sigurna sam da se mnogi od nas prepoznaju u pojedinim pitanjima i momentima. Hvala ti za ovaj nacin borbe sa brzim vremenima u kojima stanes i napises pa me nekako podsetis na ono sto je sustina
Prošlo je dva sata otkad sam pročitala tvoj komentar. Radim, a u stvari razmišljam o njemu i crvenim pomalo i srećna sam, presrećna! Nema veće radosti od te kad te neko prepozna i razume. Rođendan je svaki dan kad se rodi nova radost. U meni jedna upravo jeste. Neizmerno ti hvala, Olja!