svakog jutra zaboravljam
posmatram slike koje oživljavaju
kao film
kao izložba
performans
novi dan se izdiže
krupnim koracima iznad grada

ne pripadam ja nikome
ostajem ovde
ne idem ja nikuda

a onda
slike se menjaju
nenajavljeno
sunčane smenjuju kišne
blage oteraju mračne

prene me bol
u desnoj nozi
zapeče me munja
u donjem delu stomaka

sagnuvši se od bola
gledam u zemlju

svake noći setim se
posmatram slike koje se stišavaju
kao kraj filma
kao zatvaranje izložbe
kao završnica performansa

ostareli dan pada
sitnim koracima
nevoljno
iznad grada
u meni

sećam se svega