Bujice u nama

Ponekad ispružim ruke ispred sebe i otvorim šake. Držim ih tako dugo, mirno, ispružene, otvorene ka nebu, kao da očekujem kap, ili pahulju. Posmatram reljefe svojih dlanova sve dok ramena, laktovi i vrhovi prstiju ne počnu da podrhtavaju. Vreme je za još jedno presabiranje.

Desnu šaku uranjam u glavu. Prebiram po razumu, po pameti, raspetljavam misli i čistim kutke uma od nanosa osećanja, od svega nelogičnog. Nerazumsko, nagonsko, osećajno, kao paučina se hvata po hodnicima misli i podmuklo se prepliće sa logikom, sa onim što jeste i što drugačije ne može biti. Da nema ovih generalnih čišćenja, ne znam kako bih uspela da uočim sve zapuštene i osećanjima zapetljane uglove svog uma. Iz razumskog dela sebe vadim sve važno, sve ono što „treba”, što „mora”, sve što „nikako ne može i ne sme drugačije”, trezvene odluke i savesne korake, kalkulacije i procene. Vadim stvarno i realno koje ne ustupa pred snovima, pred željama… nepokolebljivo, neumoljivo stvarno. Desna ruka bridi od vrhova prstiju, propušta bol uskim linijama moje desne šake; stvarnost grebe svojim oštrim noktima moju podlakticu dok se vere uz nju i gnjezdi se u laktu. Koncentriše bol tu, u jednoj tački. Da ne zaboravim. Da nikad ne zaboravim na stvarnost u sebi. Desna šaka je desni tas.

Levu šaku zarivam u grudi, u utrobu. Vadim nepromišljene rečenice, iznenadne zagrljaje, nepredvidiva reagovanja, sve svoje pogrešne korake, srceparajuće izjave ljubavi, drhtave reči, snove koji zamenjuju stvarno, zanose koji boje svetove u plavo, stihove koji se pletu u granje drveća, milovanja koja se kovitlaju sa januarskim snegovima, pitanja koja nije trebalo da postavim, svoju neposrednost, direktnost… sva svoja nepromišljena neustručavanja. Sve bih ja njih napolje. Sve bih ja njih napolje, na otvoreno, na ledinu. Leva ruka brzo radi, brzo prebira, brzo broji, a brojanju, prebiranju, poslu… nema kraja.

Leva ruka brižljivo uklanja tračke razuma iz svakog ugla i prevoja moga srca, iz svakog zavijutka moje utrobe. Jer, razum je u tim predelima znan kao ljuti neprijatelj koji strelja koji ubija koji gazi koji uništava… nemilosrdno… sve ono što ne prepoznaje kao postojanje, kao prirodu sličnu svojoj. Leva ruka koristi pauzu u radu sistema zvanog život i juri neprijatelja daleko izvan žica i granica od cveća i sunca i proleća i pesama i svega onog sladunjavo nepodnošljivog ljudima koji ne praktikuju ovakva generalna čišćenja svojih levih polovina. Leva ruka je puna, prepuna. Ali ne bridi, ne boli, ne grebe je ništa. Leva šaka je levi tas.

Leva ruka bridi, kao i desna, od vrhova prstiju. I baš tu, na samim vrhovima, na mestu gde se nož u poslednje vreme zariva malo dublje nego inače, ne zbog nesaznatljivih sila, već zato što misli lutaju od trenutne radnje, na mekanim reljefastim jagodicama prstiju, slatka toplina počinje da se širi. Jagodice prstiju leve šake se rumene i bride od slasti. Toplota se širi linijama, brazdama, neravninama, planetom leve šake, putuje venama podlaktice, opušta lakat i hrabro putuje starim putem, dobro znanim, putem preko nadlaktice do ramena, preko vrata, do glave.

Dok desna ruka miruje u bolu i zgrčenosti, leva se sve više razigrava. Izleću osećanja, nadanja, brzopletosti, smejanja do suza, bezrazložne radosti i knedle u grlu koje se stvaraju kao direktna posledica zaljubljenosti. I mucanja… o, da, sva ona mucanja i zastajanja kada se nebrojene misli kovitlaju u nezaustavljivom vrtlogu. Vrcaju sva ona sećanja za koja nisam sigurna jesu li sećanja na događaje koji su se stvarno dogodili ili sam ih sanjala… a više nikog nema pored mene, osim mene, ko bi se sećao… ko bi mogao da mi kaže… da razlikuje.

Sve to toplo, rumeno i slatko izleće iz leve šake, struji telom, obigrava i upućuje se, neutrašivo, ka onoj tački u laktu desne ruke, čisteći, usput, sva moja nastojanja da razlikujem san od života, želju od cilja, plan od sudbine. Ta topla, rumena, slatka bujica napada tačku bola i zgrčenosti u laktu desne ruke i, kao što samo bujice uz prasak razbijaju brane, tako i ova naglo preplavljuje desnu šaku i nepovratno se, bezobrazno, nepromišljeno i neustrašivo, meša sa svim onim što je desna ruka držala na svom tasu, na svojoj planeti, što je čuvala kao blago, i što je želela da osunča samo dok se sentimentalna paučina ne istopi i ne nestane iz uma.

I bujica je povukla sve nazad. Ništa na svoje mesto nije vratila.
Ovog puta, kao da se sve pomešalo. A nije tako trebalo da bude.

Jedino, ja ne osećam nikakvu bol. Ja ne osećam nikakav bol.
Nigde. Ni u levoj, ni u desnoj ruci. Ni u srcu, ni u utrobi, ni u glavi.
Jedino mi jagodicama prolaze žmarci. Prijatni. Topli.
I osećam da mi zglobovi cvetaju, a mišići listaju.
Mora da sistem zvani život radi. Možda neispravo, ali radi.

Ova generalna čišćenja i ponovna pokretanja sistema ne mogu se uvek predvideti.
Nekad idu po planu. Nekad potpuno iznevere očekivanja.

Leva i desna ruka se sreću u predelu grudi dok sve ono što se sada nalazi u grudima pulsira ludačkim ritmom i nagoni suze na oči, stvara knedlu u grlu i ne dozvoljava glasu ništa drugo osim zamuckivanja i radosnog cikanja.

Razum je tu. Gleda nemoćno sve što se dešava. Posmatra, mirno, jer zna da će se već prvom sledećom prilikom ispetljati iz sentimentalnih paučina.

Do tada, sistem zvani život radosno ciči, i muca, i peva, i skače, razigran, zbog januarskog snega, zbog čarobnih belina, zbog tihih zagrljaja, zbog mirisnih kolača i toplih postelja, zbog belih, sjajnih noći i grejanja pod pokrivačem, zbog čitanja u toploj, mekanoj fotelji, zbog belih staza kojima se ne nazire kraj.

Sve što postoji u meni i oko mene, vrišti od života i grana se u beskraj.
Ka nebu, ka vrtoglavim visinama, ka beskrajnim belinama.