Božić mi je uvek bio poseban dan, a noć uoči najmagičnija noć od svih. U toj noći nikada nisam spavala, već sam sedela, čitala, gledala kroz prozor u mrak koji se tiho povlači i čekala svetlost. Uz sveću na stolu, kao mala, čekala sam tu svetlost koja se čeka čitavog života. Tako i sada, uz malo drugačija svetla, ja je i dalje čekam. Continue reading
Category: Detinjstvo (Page 2 of 2)
“Detinjstvu niko ne sme da postavlja granice i pravila. Kada si srećan, nije ti važno da li je napolju zima ili leto, nije važno da li sija sunce ili je mrkli mrak; lepo je jesti sladoled u vruć letnji dan, sjajno je kad se sankaš dok ti obrazi bride od hladnoće. Sreća je unutra, u srcu. Sve ima svoje vreme i ne treba zimi žaliti za letnjim suncem, kupanjem u reci i sladoledom”, objašnjavala sam svojoj deci juče, dok su ispijale čaj posle dvosatnog sankanja. Hiljadu pitanja zahtevalo je hiljadu odgovora, a odgovor na pitanje: “Kada ćemo ponovo da se kupamo u reci?” uz propratno ispoljavanje žala za uživanjem u sladoledu čini mi se da je juče bio najvažniji i da je nudio objašnjenje i za mnoga druga pitanja koja ću tek čuti od njih. Continue reading
Imala sam šest godina kada sam prvi put pobegla od kuće. Nisam imala nikakve posebne razloge za to, samo one obične, dečje. Slušala sam možda previše priča o deci koja napuštaju svoje roditelje, kriju se od odraslih po obližnjim šumama i poljima, organizuju svoje zajednice i neometano žive svoje detinjstvo. Želela sam i ja tako, ali nisam daleko pobegla. Polja, voćnjaci, pašnjaci i vinogradi nalazili su se jako blizu naše kuće. Bilo je dovoljno da izađem iz dvorišta, krenem na desno, spustim se nizbrdicom, prođem pored naše bašte i košnica, popnem se uzbrdicom i već sam bila tu. Pucao je na tom mestu pogled na nepregledno zelenilo prošarano ponekom kravom, ovcama, konjima i ljudima koji su ih čuvali, na nebo, na prostranstvo. Sećam se da sam mogla satima da stojim na tom mestu, pogledom da preispitujem daljine, osluškujem insekte i ptice i dišem, samo da dišem. Continue reading
Otkad se baka vratila sa dalekog severa, mišice uživaju u njenom prisustvu, u toplim, samo za njih ispletenim kapama i šalovima, u maštovitim kuvarancijama, živopisnim pričama i u avanturama u koje ih vodi. Međutim, čim se vrate od bake, mišice utrčavaju u sobu i vade knjige iz polica. Pomalo iznenađeni, Rra i ja se smejemo i pitamo: “Hoćete da čitamo?”, na šta se dva glasa zaore u jedno glasno “Daaaa!” Continue reading
Strogi smo prema sebi – ako nismo dovoljno brzi,
kad ne uradimo ono što smo rekli da ćemo i kada ćemo,
kad mislimo da ništa što uradimo nije dovoljno dobro.
Vičemo na sebe u sebi kada se spotaknemo,
kada nam zagori mleko
ili kažemo pogrešnu reč
pogrešnoj ili pravoj osobi. Continue reading
Bili tata i mama koji su, kao i svi ostali, pre toga bili mladić i devojka, a još ranije – vilenjak i vila. Jedino što su taj vilenjački deo svog života zaboravili.
Mada, naslućivali su da nisu baš čista posla sa njima.
Kada su se upoznali, to na primer nisu bila baš čista posla. Prosto je nemoguće da se ljudi tako brzo zaljube jedno u drugo i zaborave na sve ostalo.
I danas im to parče života deluje kao san.
Kada bi vozili bicikl, golicalo ih je nešto po leđima, blago kao dodir leptirovih krila, kao da se nešto otima i želi da izađe napolje, da im pomogne da polete. Continue reading
Savršeni dani obično dođu iznenada; prišunjaju se ne dajući od sebe nikakav nagoveštaj. Uprkos svim planovima, malim, tajanstvenim znakovima govore nam da treba da skrenemo baš u tu ulicu, da pratimo liniju maslačaka sa leve strane ulice i beli trag na nebu.
Jer, ako pratimo znakove, pred nama se otvara panorama savršenog dana: sunce, reka, brodovi, blag vetar i beli, prozračni oblaci, a u nama rešenost, smirenje i radost. Continue reading
Kada sam ja bila dete, leto je počinjalo oko 20. juna, čim bih se vratila iz škole, ostavila udžbenike i izvadila svih deset knjiga školske lektire za narednu školsku godinu. Leto je značilo beskrajne jurnjave dvorištem i ulicom, vožnje biciklima i po suncu i po pljuskovima (Setiće se moja rođaka odlično jedne takve, sa točkovima bicikala potpuno zagnjurenim u blato, zato što smo baš pred pljusak odlučile da istražujemo nove staze.), večernje logorske vatre, sladoled za doručak, ručak i večeru, mamine povike da se vratimo kući pre mraka… Continue reading
Imali smo divno cveće u bašti koje je najviše mirisalo pred sumrak. Mirisalo je cveće, mirisale su jabuke, mirisalo je grožđe. I nanin sos sa paprikama i paradajzom iz kuhinje. Iz svog ranog detinjstva više se sećam nje nego mame. Sećam se mamine mekote u kojoj sam uživala pred spavanje. Mama je radila dosta, a nana je uvek bila tu. Ona je spremala doručak, ručak, večeru. Sa njom sam učila kako da zalivam cveće, kojoj vrsti je koliko vode potrebno, koje doba dana je najbolje za zalivanje, kako uhvatiti miris bosiljka, kada je grozd spreman da ga obereš. Sa nanom sam išla u vinograd, u voćnjak, u baštu. Ona me je naučila kako da ispržim jaje. I rano je umrla. Kada govore o njoj, svi kažu da je bila stroga, ozbiljna. Tako je se i ja sećam. Sećam se da nismo mnogo razgovarale. Druge žene iz komšiluka bile su te koje su smišljale bajke za mene. Znam da bih je ranije razumela da je živela duže. Continue reading
Летње игралиште by Сандра Ђурић-Милинов је лиценцирано под условима лиценцеCreative Commons Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија.