Letnja mesečarenja

Ponekad, ne mogu da se setim svih detalja o tome kako sam dospela ovde. Zapravo, najčešće ne mogu da se setim gotovo ničega. Tek neka bleda sećanja provuku se kroz moju dušu kao sekvence iz starih filmova o svemiru koje sam gledala kao dete. Okuražena nagoveštajima sećanja, tada se zagledam u tragove iza sebe i, ponesena saznanjem da, o da, moja stopala savršeno pristaju veličini tragova, ja hodam unatraške, i radujem se, i sećam se sve više. Kao da hodam u snu. Držim se za nit svog života, za sve što sam bila ja… a kao da se sećam prošlog života. I sebe u njemu. I zadivljena, i zgranuta. Niko nikada nije mogao da me iznenadi kao što sam ja mogla sebe. Kao da nas je dve. Kao da sam dve. Hodam… ali ipak, u snu. Trgne me vetar, povik, a najčešće telefon. Nevoljno, sanjivo, ali ipak… podižem glavu sa tragova na travi, na snegu, na pesku. I, kad mu dozvolim, taj trenutak odnosi sve. Moja stopala se šire da bi bolje stala, da bi stabilnije hodala trusnim područjima sadašnjosti, nestalnim, razočaravajuće neophodnim svetom. U tom trenutku, moja stopala već su prerasla dečji broj i više ne staju u otiske koji su, sada mi se još samo čini, bili moji. Okrećem lice na drugu stranu, današnjici, gledam je pravo u oči. I uskoro, moje zenice, pune su sadašnjosti. I već, moja duša, puna je šarenih poruka. Sve dok ponovo ne pronađem tu nit; makar, u snu.

Rado hodam tom stazom, malim stopalima, sitnim koracima. Hodam, u snu. Prepuštam se, i zaboravu i sećanju. Dah toplog vazduha, noć i tišina, opreznim koracima, lagano, da se ne otmem, vraćaju me u baštu, u leto, u noć obasjanu srebrnim mesecom. Crno, mrklo nebo moglo je tada ceo svet da proguta, samo da je htelo, činilo mi se, čini mi se i danas. Ali, zvezde ne sijaju nigde tako blistavo kao iznad dvorišta u kojem sam odrasla. One mi i sad svetle negde tik iza kapaka. Tmina zbog njih nikada nije ni imala pravu šansu.

Leti sam najčešće hodala u snu. Da li zbog vrućine, mirisa iz bašte, seoskih pasa ili poglavlja pročitanog pred spavanje… nikad ne bih mogla dugo da zaspim. I dok je spasonosna noć sve oko mene polako prekrivala – zidove, tavanicu, prozore, posteljinu, knjigu pored kreveta i hrpu haljina na fotelji, dok je usisavala vazduh, pridobijala ga i bojila u crno, ja sam nastavljala da isijavam toplotu. Menjala sam položaje u krevetu i uporno tražila nova mesta na posteljini koja bi me ohladila. Ti trenuci kada sam uviđala da više nema smisla da ležim jer, znam, neću zaspati, trenuci su za koje nikada nisam mogla sa sigurnošću da tvrdim da li pripadaju snu ili javi.

Te noći, bila sam sigurna da sam budna. Film o životu u svemiru pred spavanje nije pomogao. Pun mesec iznad bašte – odneo je san u nepovrat te noći. Kako uopšte iko može da spava dok se taj bledi šaljivac tako divno zabavlja i pleše na crnom plišu iznad naših glava? Nikad nisam bila ravnodušna prema mesecu. I te noći, najlepše na svetu bilo mi je da sednem na prag ispred kuće i samo posmatram njegovo nasmejano lice, i da znam da nisam sama, iako su svi prozori zjapili crnilom, iako su sve duše oko mene putovale nekim drugim prostorima.

Uvek sam se pitala jednu stvar. Da sretnem svoje najrođenije u snu, da li bismo se poznavali? Da li bismo to bili mi, isti ljudi, koji se vole, koji žive zajedno, koji ne mogu i ne znaju jedni bez drugih? Jesmo li isto u snu i na javi? Jesmo li?

Zato je ova noć bila posebna. Sigurna. Poznata. Mirisala je na zavičaj koji se protezao dalje od bašte u kojoj sam odrasla, dalje od sazvežđa u kojem sam nikla. Ta noć, svetlela je u savršenoj tišini. Poznata, prijateljska, a nesaznatljiva. Sve oko mene – šimšir između kapije i kuće, stara jabuka u dnu dvorišta, bicikl koji sam u žurbi nemarno oslonila uz ogradu, ulazna vrata kojima je vreme ogulilo boju, latice maminog cveća – sve je bilo tu, poznato i blisko, a opet potpuno novo, okupano drugačijom svetlošću. I drage prilike počele su da promiču. Prvo stidljivo, a onda sve smelije, kada su shvatile da im se radujem. Ili kada su prestale da me primećuju. Jer, samo na ovoj svetlosti, samo u ovom snatrenju one su meni bile vidljive. Hodale su pored mene, oko mene, radeći ono što su radile uvek. Glatke, a izborane ženske šake zalivale su cveće, čistile dvorište, nudile mi krompiriće, mazile mi kosu, brale jabuke i grožđe, razgovarale, ćutale ljutito, smejale se i raspravljale se.

Uvek sam se pitala jednu stvar. Da sretnem svoje najrođenije posle ovog života, da li bismo se poznavali? Da li bismo to bili mi, isti ljudi, koji se vole, koji žive zajedno, koji ne mogu i ne znaju jedni bez drugih? Jesmo li isto u ovom životu i posle njega? Jesmo li?

Ta savršena tišina savršeno mirne, mirisne i svetle, plišane letnje noći, nikada se više nije ponovila. Spustila sam glavu na jastuk tek pošto se krv novog jutra razlila nebom, onda kad sam čula promenu ritma disanja svojih uspavanih roditelja, kad je lišće na staroj jabuci zašumelo novim ritmom i kad je vazduh otrežnjujuće zastrujao.

Probudila sam se dva sata kasnije, iscrpljena, a radosna. Ceo dan preda mnom bio je bolno, zaslepljujuće iskustvo. Mama je gunđala da moramo nešto da preduzmemo u vezi sa mojim mesečarenjima, jer evo, ponovo imam mučninu i temperaturu. A ja sam joj govorila da sam samo iscrpljena od leta, od sunca, od upijanja vreline. Nisam joj rekla da je prošla noć bila putovanje kroz živote, kroz galaksije, kroz prošlost, kroz budućnost. Putovanja nadahnjuju. Putovanja, isto tako, iscrpljuju.

Ponekad, ne mogu da se setim svih detalja o tome kako sam dospela ovde. Zapravo, najčešće ne mogu da se setim gotovo ničega. Ove noći, huk motora i automobila dopire kroz noć. Ove noći, zvezde se ne vide, ali nešto poznato, toplo i svetlo probija se sa unutrašnje strane, s one strane sna, s one strane očiju, kapaka, kože. Mesec retko kada ugledam sa ove male terase, ali sećanja se ipak provlače kroz moju dušu kao sekvence iz starih filmova o svemiru koje sam gledala kao dete. I tada se zagledam u poznate tragove iza sebe, počnem da hodam unatraške, i, ne znajući jesu li otisci moji ili onih žena glatkih, a izboranih šaka, žudno grabim nit svog života, pratim ga i radujem se. Srce mi puca od ponosa i sreće što nastavljam tu nit, što je prenosim dalje, i što se za nju hvataju dva nova para šaka – mlade, bele, ženske ruke. Ona savršena tišina savršeno mirne, savršeno svetle, mirisne, plišane letnje noći, postojaće u meni, zauvek. Obećavam.