Leto nikad nije ono što očekujem da će biti. Nikada dovoljno dobro, dovoljno lagano, sa dovoljno vetra, dovoljno kiše. Obično bude pretoplo, previše toplo da bih išta radila, pa ga provodim žaleći se što je suviše toplo. I kraj je sveta, o da, sigurno je kraj sveta, jer oči ne mogu da podnesu tu količinu svetlosti, koža isparava vrelinu, mozak se gasi i resetuje, iznova i iznova, glava mi je puna monsunskih vetrova, sa leđa se slivaju potoci znoja. Da li je onaj vetar juče ikome pomogao? I šta kažu za kišu, hoće li uskoro?

࿓

Da li je iko primetio da je sve već kao u pustinji? Drveće polako dobija onu prljavu, odvratnu, sprženo-smeđu boju, a trava je davno spaljena. I ne mogu da dišem od smrada, od isparavanja asfalta, od komšiničinog ručka s trećeg sprata, od jutarnjeg vazduha koji smrdi na pokvareno mleko, od večernjeg vazduha koji smrdi na spaljenu deponiju, od vazduha vikendom kad komšija ne radi, pa spaljuje plastične flaše u garaži. Pobogu, dečje igralište je odmah pored! Hoće li neko nešto reći? Stvarno, nekad imam utisak da je svaki udah kao vožnja biciklom iza kamiona koji odnosi smeće. Sad zamisli, voziš bicikl kroz grad iza tog kamiona, on neprestano zastaje ili je jednostavno spor, kakvi su obično, a ti si zarobljena iza njega jer je ulica suviše uska da bi ga obišla. E, to je leto!

࿓

Leto je miris kreme za sunčanje, sea breeze fa dezodoransa, lubenice, pokošene trave, borova i mora. Leto je vreme kasnih večernjih šetnji, žestina naglih pljuskova, lenjost školskog raspusta, usporavanje, smeh u parku, sladoled za ručak, moj rođendan. Svake godine jedva čekam leto! Ali, brzo prođe. Prebrzo.

࿓

Ovo je najhladnije leto koje ćemo doživeti. Svet je otišao dođavola. Ne mogu da zamislim veću ludost od toga da po ovakvom vremenu svojevoljno ideš na plažu, mažeš se do besvesti i onda ostaješ na suncu da te prži, a ti postaješ sve tamnija i tamnija, sve dok ti se organi ne sprže, u dubokom ulju, na visokoj temperaturi. Možeš se osećati besmrtnom koliko hoćeš, možda je mladost, možda ludost, možda glupost, ali nisi besmrtna, nikad, ni leti… najmanje leti.

࿓

Najbolja sećanja koja imam vezana su za leto. Te duge vožnje sa drugaricama, pa kasni izlasci, žurke i koncerti na otvorenom. Pa te letnje haljine, duge, kratke, bez rukava i na bretele! I bezbrižnost! Misao da sutra ne moram ništa i ne moram nikuda. Smeh u parku sa komšijama. Moj rođendan na terasi. Glasna muzika kroz otvorene prozore. Prvo pivo sa tatom. Put na more sa mamom, tatom i bratom, a ja biram muziku i niko se ne žali. Poruka ispisana crvenom ciglom na prilazu našoj kući da me neko voli (nikad nisam saznala ko je, možda se samo šalio, možda se zbunio, a možda ne). Pa pogađanja sa drugaricama ko bi to mogao da bude dok ližemo sladoled na klupi i lupamo komarce. Pa odlasci na reku kasno popodne i mamine sarmice u vinovom lišću sa kiselim mlekom kad se iscrpljena vratim; kunem se, pojela bih i po osam sarmica! Pa odlasci sa drugaricama na more, osećaj slobode, beskonačnosti, besmrtnosti, buđenja u primorskoj kući gde su nas gušteri pozdravljali sa zidova, a kornjače na stepeništu. I taj osećaj, taj osećaj da si jedno sa sobom, sa svetom.

࿓

Za mene je leto kao hodanje niz dugačku ulicu, sa jedne strane je svetlost, sa druge tama. I onda se svetlost i tama prepliću kroz moje korake. Jer leto nije samo bezbrižna, laka, vesela pesma. A uostalom, nema radosti bez makar malo mraka. I hodam tako ja tom ulicom, skoro instinktivno, zamišljajući srećan kraj, stanje apsolutnog blaženstva, shvatajući polako da uporno hodam zato što se radujem ispunjenju obećanja. Stremila sam ovom delu ulice čitave godine, i radovala mu se, zamišljajući odgovore i rešenja, onako kao što horizont obećava smiraj dana. Očekujem nagradu za sva mala žrtvovanja koja se podrazumevaju. Ne mogu da pobedim to u sebi, ne mogu. I ja želim prijatnu toplinu, blago sunce, pun, jedar, zelen list, čisto nebo, mirisan vazduh, da samo legnem na travu i pustim da mi se desi takvo leto. Obećanje leta je kao obećanje da će svet jednom biti dobar prema nama. Pravedan. Kao da zaista postoji ljubazniji svet, kao da postoji mogućnost nežnijeg kraja. Leto je zamišljeni kraj svega. Med i mleko. Osmesi i mir prosuti na sve strane. Leto je ne više samo obećanje, već uverenje da je svet dobar, da je mogućnost sveta bez nepravdi izvesna i da će se rasuti pred nama kao predeo oslikan suncem. Sigurno. Jednom. Jer leto je kao izvijanje i protezanje mišića, sa rukama visoko uzdignutim i nožnim prstima raširenim, kao prijatno drhtanje mišića dok ležim na osunčanoj, mekoj travi, sa jednom tankom stabljikom među zubima.

Ta bezbrižnost.

Ta misao da je sve u redu sa ovim svetom.

Kakva pomisao.

Nemoguća.

Leto.