Nedelja

Nedelja, dan pun kao jabuka; celovit, od početka do kraja.

Nedelja, dan za snove u epizodama, vreme kada se vraćaš snu onda kada shvatiš da si se prerano probudila; dan kada se vraćaš iz sna kao iz drugog života.

Nedeljna jutra su za one snove koje godinama sanjaš, u nastavcima.

Sanjaš san o maloj studentskoj sobi toplih zidova na kojima plešu popodnevne senke krošanja, san gde na stočiću pored kreveta svetluca čaša hladne vode dok ti ležiš na svom studentskom krevetu i čitaš knjigu, san o prozoru koji gleda na usku gradsku ulicu čije se nebo ne vidi od krošanja, san o drvoredu koji neustrašivo postoji i raste i grana se, i s vremena na vreme kucka ti o prozor, san u kojem sa svakim novim nastavkom drvored biva sve bujniji. Ti znaš da postojiš u tom snu kao u drugom životu i, kada ti grana snažnije zakuca o prozor, ti se probudiš u ovom životu. I uvek je nedelja.

Nedelja je dan koji počinje lenjim uzdisanjem i stenjanjem, otiranjem koprene koja ti se uvukla pod kapke. Nedelja je dan kada se krećeš kao da sledeći korak ne postoji, kao da nije važno šta sledi. Jer nije važno. Danas nije.

Samo ovaj trenutak. Ovaj život. Ovi ljudi. Ova ti. To je jedino važno.

Nedelja je dan za obična postignuća… ona postignuća kojima se niko više ne hvali, kao što su jaja na oko za doručak. Savršeno jarka narandžasta i žuta sunca, koja ovog puta nisi razlila jer ne žuriš nigde, i beli oblaci oko njih, sa blago hrskavim ivicama. Baš onako kako voliš. Baš onako kako si naučila ljude oko sebe da ih vole. Dok žvaćeš, ne žuriš. Dok gutaš, misliš samo o tome koliko je lepo jesti jaja na oko u tiho nedeljno jutro. Ne misliš ni o čemu drugom. Hrana koja te jača, koja te miluje iznutra, dovoljna ti je ovog mirnog jutra.

Nedelja je dan za odlazak na pijacu u potragu za pravim domaćim belim lukom, malo ljubičastim i malo belim. Od njega ćeš napraviti sos koji te svake nedelje vraća u maminu kuhinju. Tražiš i savršenu vezu peršuna kojim ćeš posuti povrće kada ga izvadiš iz rerne. Seckaćeš, posipaćeš, probaćeš… sve to, bez žurbe, strpljivo, dok čitaš knjigu, dok maštaš, dok pevušiš, dok se smeješ sa svojim omiljenim ljudima, dok ti se omiljeni pas mota po kuhinji i oko nogu.

Samo ovaj trenutak. Ovaj život. Ovi ljudi. Ova ti. To je jedino važno.

Nedelja je dan kada ćeš uključiti kompjuter samo da bi pustila svoju omiljenu plejlistu. Jer, svaka nedelja treba da ima svoj saundtrek. I nijedan jedini trenutak za rad kojem ti se duša ne raduje.

Nedelja je dan kada piješ vruću kafu, baš onakvu kakvu voliš. Bez odlaganja. Bez žurbe. Bez obrva izvijenih u iščekivanju.

Nedelja je dan kada neguješ svoje biljke, kada neguješ svoje omiljene ljude, kada neguješ sebe.

Nedelja je dan kada samo srećni ljudi i srećni psi promiču ulicom ispod tvoje terase.

Nedelja je dan kada je lako voleti, kada je lako razumeti sve ljude.

Nedelja je dan za rolnice sa cimetom, za pitu, za toplu čokoladu;

za rumene cvekle, za narandžaste bundeve, za sunčane šargarepe.

Nedelja je dan za knjigu; za oduševljavanja stihovima.

Nedelja je dan za vraćanja sebi.

Nedelja je dan za sunčanje na terasi, za tihovanja, za nestajanja, za vraćanja, za nedovršene rečenice koje su logične baš takve kakve jesu.

Sitne stvari, nevažni događaji, senke, svetlosti, mirisi koje ne primećuješ, a kojih se celog života sećaš.

Dodiri koje uzimaš zdravo za gotovo, smeh, cikanja, plakanja koja su tvoj život sada; možda ne i sutra.

Nedelja, dan pun kao jabuka, tvoj je život u malom.

Samo ovaj trenutak. Ovaj život. Ovi ljudi. Ova ti. To je jedino važno.