Kad sam bila mala
ruke, šake, umovi
oblikovali su, kalupili su, vajali su
moju stvarnost
moje ponašanje
moja očekivanja
moja osećanja
moje strahove
mene.
Kad sam bila mala
sadili su, vukli, gurali, negovali, zalivali, povlačili
niti svoje volje, svojih koncepata, svog razumevanja
duboko u mom mozgu
duboko u mojoj duši.
Učili su me. Formirali su me
da bi mogli da rade sa mnom
ono što oni hoće
a da ih niko nikada ne pronađe
nevidljive, sigurne, ukorenjene
u meni.
Neke druge ruke, nežne ruke
neki drugi umovi, otvoreni umovi
neke druge šake, brižne šake
okretale su moje oči ka prostranstvima
upućivale su moje korake ka širinama
širile su moje ruke ka izborima
ostavljali vazduha, prostora, slobode
da vajam svoju stvarnost
da upravljam svojim ponašanjem
da gradim svoja očekivanja
da osećam svoja osećanja
da se borim protiv strahova
da budem ja
samo ja
i ne dozvolim nikome drugom
da se gnjezdi u meni.
I iako sam sada porasla
iako sam odrasla
iako sada umem da prepoznam
ruke, šake, umove
koji žele da oblikuju
koji jedva čekaju da kalupe
koji teže da vajaju po svojoj volji
iako sam godine provela trebeći
svoju dušu, svoje misli, svoje tkivo
od niti koje su posadili u meni
iako brižljivo, neumorno
pretresam slojeve svoje duše i uma
brižnim rukama, neumornim prstima
pažnjom kojoj ne dozvoljavam da spava
tek, s vremena na vreme,
pitam se
ko sam ja?
Da li sam ovo ja ili oni?
Koliko je onih koji
oblikuju, kalupe, vajaju
bez milosti
u meni?
Koliko su duboko
njihovi koncepti, razumevanja, očekivanja
pustili korenje u mom tkivu?
Jesam li ovo ja
ili je ovo ljuštura
koju su vajali, oblikovali, trenirali
za korišćenje, za kontrolisanje, za uzimanje, za nemilost?
Da li sam ovo ja
svesna širina, izbora, slobode, prostranstava
neumoljiva u istrebljivanju strahova, granica i tuđih koncepata?
Jesam li ovo i dalje ja
stablo koje pruža grane ka beskraju
dete koje namiguje zvezdama?
Драга, мала Сандра, и даље мислим да постоје кодови који се не могу декодирати и записи који се не дају уништити.
Draga Lunjo, sigurna sam i ja na to, ali mislim i da nikad ne smemo da prestanemo da stražarimo nad sopstvenom dušom. Svet se ubrzano (o)kreće.
Једна посебна захвалност, заправо., онима, којима и треба да се исказује.
Питање у песми је само поетски лајтмотив.
Поздрав!
Hvala na razumevanju, dragi Stanimire! Uticaji su uvek tu; naše je da biramo one koji su dobri za dušu, za rast i odbacujemo one koji bi nas urušili. Nije me sramota da kažem da se borim svakog dana.
Врлина!