Za majčinstvo, kao ni za život, nikad nisam bila spremna, iako sam se pripremala svih devet meseci radosnih. Pokušavala sam da naučim sve odjednom na časovima roditeljstva. Pelene, mleko, pupak, kupanje, nokti. Neke čudne bebe lutke virile su iz plavih i roze kadica u domu zdravlja, sklopljenih kapaka, počupanih trepavica, čekale su da im neko promeni štramplice koje su obukle još osamdeset neke. Učila sam ponovo kako da dišem na časovima u domu zdravlja. Dah je život, oduvek sam znala, ali ovo je ozbiljnije. Ovde se brojalo i pravile se pauze i posmatrale se druge trudnice, odmeravali stomaci i rumenilo u obrazima.
Spremala sam se za majčinstvo osluškujući to stvorenje koje sam volela da zamišljam kako se kreće različitim tehnikama umetničkog plivanja u mom stomaku.
Novi život zvala sam Ester u to vreme. Morala sam nekako i da ga vidim. Takvim sam ga videla. Kao Ester. Spremala sam se da budem mama dok sam mazila novi život preko sopstvene, pomalo ogrubele kože, dok sam birala pravu muziku sopstvenim nesavršenim sluhom, dok sam birala pravo štivo svojim oštećenim vidom, prave slike, prave priče, pravi položaj na časovima joge svojim nesavršenim udovima.
Osnažujući sebe, osnaživala sam novi život u sebi. To sam znala.
Svi su mi rekli i na nebrojeno mesta sam pročitala da su moja osećanja, percepcije i radovanja najvažnija za taj novi život. Kao i za moj. Sopstveni.
Radi to, ovo ne, u ovoj situaciji se nemoj hvatati za stomak, sedi, ustani, spavaj na ovoj strani, pij toliko vode, nemoj jesti ovo, jedi ono, ne nerviraj se, ne udiši to, hodaj toliko, ne presavijaj se tako, već onako, razmišljaj, ne razmišljaj…
Sve ti je dozvoljeno. I ništa.
I celog života tako.
Devojčica. Srednjoškolka. Studentkinja. Sestra. Ćerka. Devojka.
Zaposlena. Besposlena. Supruga. Mama.
Smlavljena odgovornošću.
Umorna od nespavanja. Od planova. Od ciljeva. Od principa.
Radi se, ponaša se, oseća se, smeje se i plače se na određeni način.
Onako kako treba. Kako se radi.
Volela bih da sam ranije shvatila da to nije važno. To, kako se stvari rade.
Ta pravila. Štikliranja. Očekivanja. Ciljevi. Ono “I to sam završila.”
Jer, šta kad stignem na konačni cilj?
Novi životi u meni su me naučili kako da budem istinski srećna, bez previše razmišljanja, bez suvišnog opipavanja u mraku, bez spoticanja o nevažno.
Naučila sam da mi ne bude važno hoće li sutra osvanuti sunčano jutro ili će kiša zaliti sve… ili će vazduh biti poput stakla, a dan nevidljiv od sivila. Sumorno nebo i te kako imaju svoje draži.
Bez podignutih obrva u strahu od budućnosti, bez upitanosti o smislu, o kraju i početku, uz nove živote naučila sam kako da verujem bez mnogo pitanja. I da je tako najbolje. Zahvalna sam mojim novim bićima, jer sa njima ponovo proživljavam svoje detinjstvo, osvežavam perspektivu, prave stvari vraćam u fokus. Radujem se kada me podsete na blagodet svakodnevice, osmeha, malih reči, pogleda preko tanjira i zalogaja, smeha i zagrljaja. Onih kratkih. U prolazu. Zagrljaja koji se podrazumevaju.
Zbog njih i sa njima radujem se i svetlucavoj i blatnjavoj zimi, i zelenim i golim krošnjama, i utabanim, sigurnim stazama i novim, nepreglednim vidicima u izmaglici. Radujem se sa njima još jednom početku.
Pratim nova bića strpljivo, tvrdoglavo, od drveta do drveta. Jurimo se oko drveća i krijemo se iza njega. Drveće nam je putokaz u nov početak.
Puna poverenja, gledam, savršenim vidom, u gole grane; osluškujem ih savršenim sluhom i poimam besprekornim umom da samo spavaju, da hvataju zamah, kako su oduvek radile. Grlimo stabla, grejemo ih i savršenim glasovima pevamo im uspavanke.
Drveće nas štiti od lovaca na ono mutno u nama. Drveće nam garantuje savršene tehnike disanja, bez odmeravanja, brojanja, pauza. Drveće nam najavljuje udisanje i ispijanje života do pucanja pluća. A mi znamo da od toga veće radosti nema.
Drveće je obećanje novog života u koji verujemo.
Poverenje u život jedino je obećanje sreće na koje računamo.
Hvala, Merima!
Nisam ja tebe baš bezveze odabrala. Tvoj tekst jeste na nekoj liniji mojih razmišljanja, ali je uvek takneš negde tako nežno da se rasplačem od miline i topline. Kako si ti jedna suptilna i divna duša, i kako te tvoje mišice male imaju sreću što si im baš ti mama. Hvala ti! I šerujem! 😀
Ti meni suviše lepe i tople reči govoriš, Majska. Nadam se istini u njima. Za budućnost. 🙂
Ja pišem samo ono što osetim u trenutku. Šta ću kad takav dojam na mene ostavljaju tvoje reči 🙂 Samo napred!
Meni tvoje reči mnogo znače. Hvala ti!
Zaista treba mnogo vremena da čovek nauči jednostavnu stvar: pravila su dobra za većinu ali to ne znači da svako od nas spada u tu većinu!
🙂
Da, to je u stvari vrlo prosta istina, ali je neverovatno sa koliko se zidova ogradimo od nje. Sve radi neke iluzorne sigurnosti. 🙂
Sta reci…?Dok čitam tvoje tekstove osetim se toplo,kao uvijena u veliki topli šal. Kao da me grli najčistija ljubav.Hvala draga Sandra na svakoj rečenici. 🙂
Hvala tebi na razumevanju i podršci, draga Tijana! 🙂
Какво богатство! Каква чиста радост и усхићење читати те! Хвала ти што се делиш са свима нама!
Mnogo toga novog se rađa baš zato što delim i zato što primam od tebe i od drugih, draga Ognjena. Umnožavaju se ideje, razmišljanja i moje je samo ono što dam.
Priroda sve odradi sama. Mi samo možemo da učimo od nje. 🙂
Baš tako. Radi i sa nama i bez nas, potpuno joj je svejedno. Mi samo treba da naučimo da se prepustimo. 🙂
Mnogo lepo – uz tekst malopre kod Zmajke – osećam se lepo jer postoje prave MAJKE! Hvala i sve najbolje!
Hvala tebi! <3 I ja mnogo volim Zmajku!
Hej hvala!
I ja slično osećam sada o životu i uživam u svakakvom vremenu!
Nemamo vremena za gubljenje. 🙂
Tvoji tekstovi su ljekovito čudo 🙂 Hvala ti što pišeš! <3
Mislim da ne možeš znati koliko znači to što kažeš. Hvala ti od srca! <3
A ova zadnja rečenica ide odmah u moju bilježnicu najmoćnijih rečenica ikad 😀
Hvala ti! 🙂
Svaki put kad čitam – toplina. Razneženost. A uvek neponovljiva.
Hvala ti! 🙂 Mnogo znači!