“Ja volim jesen, to setno godišnje doba kao stvoreno za sećanja. Kad sa drveća pootpadne lišće, kad u suton na nebu još stoji riđi odsjaj koji zlati uvelu travu, prijatno je gledati kako se gasi sve što je još maločas gorelo u vama.
Vratio sam se sa šetnje po opustelim poljima, duž hladnih jarkova u kojima se ogledaju vrbe; vetar je zavijao u ogolelom granju, ponekad bi umukao, a onda odjednom ponovo počinjao; tada je sitno lišće, koje se zakačilo za žbunje, opet podrhtavalo, trava treperila povijajući se ka zemlji, i reklo bi se da je sve došlo bleđe i ledenije; na vidiku sunčev kotur se gubio u belini neba, i u svojoj neposrednoj okolini prožimao ga životom koji je već na izdisaju. Bilo mi je hladno i skoro me obuze strah.
…
Tužno je ovo godišnje doba: čini nam se da će život otići sa suncem, jeza obuzima srce kao što žmarci podilaze kožu, svi šumovi se gase, vidici blede, sve utone u san ili umire.
…
Postoji jedan uzrast, vi ga se sećate, čitaoče, kada se čovek neodređeno osmehuje, kao da je vazduh pun poljubaca; neki mirisan lahor nadima nam srce, vrela krv udara u žilama, i vri, kao iskričavo vino u peharu od kristala. Budite srećniji i bogatiji no što ste sinoć bili, uzbuđeniji, uzrujaniji, nekakav blagi fluid penje se i silazi u vama i božanski vas prožima svojom opojnom toplotom, pod dahom vetra drveće blago povija svoje krošnje, lišće podrhtava jedno iznad drugog, kao da razgovara, oblaci klize i otkrivaju nebo na kome se mesec osmehuje i sa visine ogleda u reci.
…
Kad uveče, udišući miris pokošenog sena, slušajući kukavicu u šumi, gledajući zvezde kako trepere, koračate, vaše je srce, zar ne, vaše je srce čistije, u njemu je više vazduha, svetlosti i plavetnila nego u spokojnom vidiku gde zemlja dodiruje nebo mirnim poljupcem.
…
Ponekad bi me starci posmatrali sa zavišću, govorili mi da sam srećan što sam mlad, da su to najlepše godine, svojim upalim očima divili se mom belom čelu, sećali se svojih ljubavi i pričali o njima; ali ja sam se često pitao da li je u njihovo doba život bio lepši, i kako nisam u sebi video ništa na čemu bi mi se moglo pozavideti, zavideo sam im na onome za čim oni žale, jer se u tome krila sreća koju ja nisam doživeo.”
Gistauve Flaubert, Novembre
Leave a Reply