Strah i nadanja

Nedelja iza mene bila je puna nekog gustog, lepljivog mraka kroz koji sam se probijala kao kroz san. Prošarana nekim ljudima koje sam pokušavala da mimoiđem i osećanjima koja nastojim nikad da ne osećam, ta nedelja se najzad završila. Jedna prehlada, jedna alergija, jedna uganuta noga i jedan ružan san. Dobro je. Sada stojim u kuhinji, mesim kolače i trudim se da glavu ispunim srećnim mislima. Ako to ne učinim, svi će plakati dok se budu sladili.

Dok, ćudljiva kakva jesam, još uvek vraćam misli na ono što sam proteklih dana osetila i doživela, moje ćerke se meškolje nedaleko od mene. Mlađa se zgurala do starije, stavlja joj svoju glavu na rame i pita je: „Da li te boli? Je li jako?”, i mazi joj povređenu nogu. I gleda je pomalo uplašenim pogledom, a svoju ruku spušta tako lako na tu nogu, kao što bi pero goluba sa visine minutima padalo na travu. Da ne zaboli. Da joj se lice ne zgrči. Da je ne rastuži.

A meni… srce u grlu. Kuca glasno, lupa, da iskoči.

I magli mi se pred očima.

Kaplje, na sve strane. Po stolu, po testu koje mesim, po šakama koje uranjam duboko u mekanu belinu.

I razmišljam, i smeškam se, bože, koliko su samo srećne što imaju jedna drugu.

Vidim ih već i kao velike, kako sede tu gde sada sede i mnogo više mesta zauzimaju nego danas. Noge im sežu do polovine stola. Vidim ih sa očima dubljim za tri ljubavi i desetine pročitanih knjiga, sa po jednom borom na čelu i pramenovima kose boja koje nisu njihove. Vidim ih i srećne i tužne i zabrinute i stroge. Blede i rumene. Uplakane i nasmejane. Zajapurene od vetra. Od ljubavi. Vidim ih kako šire ruke u zagrljaj. Vidim ih kako odlaze u bioskop, u čitaonicu, na koncert. Posmatram kako biraju haljine. Vidim ih sa njihovom decom. Vidim ih kako odlaze. Okreću se. Mašu. Smeju se. Glasno.

U tim snoviđenjima one nisu devojčice, ni devojke, već žene. Odrasle, zdrave, visoke, nasmejane žene. Jake. Hrabre. Samouverene i skromne. Krhke i snažne.

Dok ih slušam kako se smeju sa druge strane sobe, smešim se i ja. I plašim se, istovremeno.

Kako se odgajaju takve žene? Da li u svojim snoviđenjima ja vidim stvarnu budućnost ili samo ono što želim od nje?Možda se takve žene rađaju same od sebe i ništa što ja radim ne može uticati suštinski na njih? Kolikog i kakvog će uticaja imati ono što ja pokušavam primerom da dokažem i mislim da je značajno? Možda je seme onoga što jesu još davno posejano u njima. Možda su, zapravo, ono što jesu još od vremena pre nego što su se i rodile u mojim mislima. I ma koliko želim i verujem da su moje ćerke bića koja će umeti uvek da se smeju, koja će uvek imati snage da vole, i koja će uvek umeti da oproste, pribojavam se.

Ono, što me nekad probudi noću, je pomisao da će moje ćerke biti suviše nalik meni.
Ono, što me nekad trgne, je da moje ćerke uopšte neće biti kao ja.
Ono, što me nekad duboko uznemiri, je pomisao da će moje ćerke poverovati onima koji su najglasniji.
Bojim se da će se plašiti grešaka. Rizika. Pobeda.
Teram od sebe misao o tome da će zaboravljati kako da se smeju.
Brine me, kako li će razumeti slobodu. Hoće li sloboda za njih biti bezobzirnost ili odgovornost?
Kako će se ponašati prema starijima od sebe?
Koliko će važnosti davati preterano samouverenim ljudima?
Hoće li verovati deci?
Hoće li umeti da prepoznaju nagoveštaje?
Da li će umeti da raspoznaju granice?
Hoće li umeti da ustanu i kažu: „Dosta!”?
Hoće li umeti da okrenu leđa i odu?
Hoće li imati snage da ostanu kad je teško?
Hoće li se plašiti da budu drugačije, različite, čudne?
Da li će zauzdavati svoje želje i nade zbog spoljašnjeg sklada?

Plašim se da ne utihnu svoje glasove.
Volela bih da se oni čuju mnogo dalje nego što sam ja uspela svoj da dobacim.
Teram od sebe pomisao da će zaboraviti kako da porumene.
Plašim se da neće umeti da kažu „ne”.
Još više se plašim da se neće usuđivati da dovoljno često govore „da”.

Hoće li ostati verne sebi, verne onom što jesu, što su uvek bile, ma kako to ljudi videli, razumeli, bez obzira na sve?

Jesam li ja to, naposletku, uspela?
Uspevam li?
Sama sebi najveća neman, nekad se po čitavu noć rvem i ujutru tek shvatim da nikod drugog u tom snu nije bilo do mene.

Hoće li one imati ljuće neprijatelje od sebe?

A znam, bespotrebno se plašim. Jer njihov smeh sa drugog kraja sobe pada po meni kao mekana, topla prolećna kiša. Jer njihov smeh pada po mom namrgođenom čelu kao oblak prolećnih pupoljaka i postiđuje me svojom belinom, svojom čistotom, svojom iskrenošću. Sa samo malo sunca, vode, poljubaca i truda, njih dve će izrasti u divne mladice. Znam to. Osećam to. I kad im se zagledam u oči, i kad ih gledam iz daleka, i dok ih držim za ruke, i dok se veru po meni, i dok mazim malenu nogu, osećam tu toplinu koja dopire iz najdubljih dubina bića.

Znam, bespotrebno se plašim, jer njihov život je samo njihov.
I one su i toliko kao ja i toliko drugačije od mene. One su tako bolno slobodne.
Vidim, njihov smeh postaje zreliji, slobodniji, smeliji. Neće ga sputavati.
Smeju se iz srca, iz dubine bića.
One znaju šta hoće, šta žele.
Ne plaše se da otkrivaju, da saznaju, da menjaju ono što su htele, ono što su želele.
Ne plaše se da rastu. Ne boje se promena.
Ne boje se da kažu „ne” i rado govore „da”.
Ne plaše se dobrote, iskrenosti, jednostavnosti.
Skromnost je za njih vrlina. Njome savladavaju one hvalisave koji prolaze životima drugih ljudi šljašteći bezobzirnošću i rušeći surovošću.
Tihim glasom nadglasavaju one najglasnije.
Znaju ko su. Ne zaboravljaju.
Govore ono što misle.
Nežne su. Jake su.
Rizikuju, greše, gube, pobeđuju. Dostojanstveno.

I rumene se kao ruže. Do poslednjeg dana. I kad se postide i kad su srećne. Jer ta rumen u obrazima je ono što ih vezuje za nebo, za nevidljivo, za prapostojbinu i za bića koja su i same oduvek bile. I pre nego što su naišle na mene. I pre nego što su saznale za sebe.

I dok mekana kiša njihovog smeha pada po meni, još nekoliko nada se rađa u meni.
Nadam se da će uvek znati da sam dala sve od sebe. Da mislim najbolje. Da će mi oprostiti greške.
Nadam se da će uvek znati koliko sam ponosna na njih.
Nadam se da će mi ukazati na ono što sam propustila da im kažem, što sama nisam spoznala.
Nadam se da će uvek biti srećne i sigurne, baš kao danas.
Da će jedna drugoj biti oslonac, luka, sidro.
Da će same sebe i jedna drugu najbolje poznavati.

I dok oblak mekanih, belih pupoljaka pada po mom razvedrenom čelu, vidim da je istina uvek mnogo jednostavnija i svetlija od onog što mračni, oblačni dani žele da nam otkriju. Budućnost jeste važna, ali nije važnija od sadašnjosti. Jedina istina je ovaj dan. Jedina stvarnost je ovaj vaš smeh koji goni male mračne oblake daleko iz našeg stana. I ja se radujem toploj kiši koja pokriva moje šake, koja natapa mekano testo i čini ga još podatnijim. Mesim ga, oblikujem ga, isto kao što iznova stvaram i izmišljam svaki novi dan. Gradim i oblikujem bezbrojne prozore, bezbrojna vrata, da pustim sunce, da pustim svetlost, vazduh i mirise, u svom srcu, u svojoj glavi, u svojim mislima i snovima. Nas četvoro stojimo na vratima, zagrljeni, i smejemo se, radujemo se svemu što dolazi. Neću više drhtati. Neću više ni zadrhtati. Ni za tren.