Sećam se jednog od dobrih, skoro najboljih dana u životu, kada se tata vratio kasno sa posla i doneo veliku kesu punu knjiga. Kao što sve tate pričaju o svojoj deci, i moj tata je spomenuo mene, pa tu negde usput i da volim da čitam knjige.
Njegov kolega, koji je očigledno imao nekih knjiga viška, doneo je tati punu kesu, rekavši mu: “Bolje da ih ona čita nego da skupljaju prašinu ili da se bace.” Tog jutra, kad sam, sećam se, sa svojih 11 godina, ugledala gomilu knjiga ispred vrata svoje sobe, nije bilo srećnije osobe od mene.
Samo tako, odstranjene, date, poklonjene.
Zamalo bačene knjige obogate život i postanu uspomena koja obeleži jedno detinjstvo. Continue reading
