Više ne izgledam onako kako sam mislila da izgledam. Neka čudna ž e n a crta lica oštrijih od mojih prilazi mi u ogledalu polako, kao da se prikrada u mraku hodnika, obrva podignutih u čudu.
Tag: ljubav
Moje bebe stigle su sa hladnim vetrovima.
Došle su sa kišama, sa snegom, sa ledom.
I onim slabašnim injem u zoru.
Meni, letnjem detetu.
Da ih zagrejem.
Da ih ne dam.
Da ih ne puštam.
Nikada.
Leta sam, kao dete, provodila bosa. Bosa na asfaltu, bosa na pesku, u bašti, na kaldrmi i zemljanom putu. Stopala uvek crna prala sam na česmi ispred kuće i tek onda ulazila u kuću. Kako je vreme prolazilo, tako sam ja sve manje vremena provodila na mestima svog detinjstva. Menjala sam patike, cipele, sandale, papuče. More obuće. Izlazila sam iz jednih i ulazila u druge. Stopala su rasla, da bi se zaustavila na jednom prosečnom broju. I moja leta bila su prosečno zauzeta, ali dovoljno zazuzeta da više nisam imala vremena za bosonoge šetnje, za duga maštanja dok palčevima crtam po pesku, dok stopala ukopavam u toplu i meku zemlju, za suze dok iz pete vadim trnje. Ovih dana, pak, svakog dana čujem bat bosih stopala, njihov trk po pesku, betonu i zemljanom putu, talase koje prave ulazeći u reku. Ovih dana perem mala stopala crna od prašine; mazim ih i ljubim. Svako bosonogo leto jedan je život ceo, jedno detinjstvo, jedna radost.
Dobrota i strpljenje su ideali, ciljevi koje tek ponekad dostignem. Svestan napor, oprez u rečima i delima i radost u srcu donose mi mogućnost da budem dobra prema ljudima oko sebe, prema svojoj deci, prema samoj sebi. Strpljenje dobijam onda kada dovoljno puta ponovim sebi da ja sama vladam i upravljam svojim vremenom i da je vreme, uostalom, samo iluzija kojom nas mesec i sunce varaju. Ja stvaram vreme, produžavam godine, gradim uspomene. Ja mogu da donesem osmehe na lica ljudi koje volim, kao i suze. Biram osmehe. Biram dobrotu. Biram ljubaznost. Biram strpljenje. Continue reading
Naša nedostajanja su slatka.
Poslednjih šesnaest dana,
tristaosamdesetčetiri sata,
dvadesettrihiljadečetrdeset minuta,
miliontristaosamdesetdvehiljadečetiristotine sekundi… nedostajale su nam mišice. Continue reading
Nađenjka se tako zvala tri pune godine pre nego što se rodila. Ideja o njoj uvek je postojala – u mojim srednjoškolskim dnevničkim zapisima, u maštarijama snevanim u studentskom krevetu, u razgovorima vođenim u severnim snegovima. Nisam bila sigurna kakve će oči imati, ali znala sam da je njenoj šaci mesto u mojoj. Nisam znala kakve će joj boje biti kosa, glas, kog će joj oblika biti usne, jer sam je u snovima uvek viđala u konturama, sa leđa – ona i ja, ruka u ruci… Continue reading
Pre dva dana zvanično sam saopštila svojoj deci da sam i ja dete, kao i one. Gotovo kao da se stidim, rekla sam im da se ne ponašam uvek savršeno, da grešim, da se zbunjujem, da se plašim, da mi se omakne smeh u nezgodnom trenutku, da zaplačem kad me nešto zaboli jako, da mi celer nije baš omiljeno povrće, da su mi lizalice bezveze, ali da mi je čokolada super. Gledale su me zbunjeno. Starija mišica je bila zainteresovana koju to hranu još ne volim, mlađa čega se sve plašim, a ja sam samo htela da im se izvinim za sve svoje postupke koji se savršenim mamama ne mogu omaći; za postupke i osećanja zbog kojih misliš da si najgori roditelj na svetu. Continue reading
Dođu dani u kojima svoj život sagledavaš kao savršenu celinu; kada je svaki potez, svaki korak – logičan;
kada ti je potpuno jasno zašto si ovde i sada; kada ni budućnost više nije u izmaglici.
Tih dana, život buja od smisla; svakodnevica cveta; snovi te umiruju.
Tih dana, porodicom objašnjavaš sebe.
Jer, ti si tu – gde si se najviše dao, gde su ti misli neprestano, ma gde bio, ma šta radio. Continue reading
Sestre i drugarice
Ivana i Jelena su dve davno izgubljene sestre. One su se ponovo pronašle, ali dugo nisu znale ko su zapravo. Svakog dana su se igrale, čitale knjige zajedno, ručale jedna kod druge i na kraju su pitale svoje mame da spavaju jedna kod druge. Mame su im dozvolile i one su uživale zajedno sve vreme. Pitale su se kako to da vole iste stvari, zašto njihov govor i smeh niko ne može da razlikuje i zašto toliko liče. Niko ih nije učio da veruju u slučajnosti.
Išli smo danas u potragu za inspiracijom
U potragu za hranom za snove
Za još kojim nemirom.
Čuli smo da negde postoji novi početak
Pa smo išli da biramo nove note
Nove slike
Nove stanovnike za dnevna maštanja
I teorije.
Probijali smo se kroz užurbane mase
Spuštenim glavama i uvučenim ramenima
Branili se od vojske ljudi koja se kretala u jednom pravcu
Odolevali armiji koja je marširala
Čiji su koraci odzvanjali kao božićne pesme iz blještave matice
Kojoj su hrlili. Continue reading
Jedna divna osoba rekla mi je jednom davno da smo on i ja dve duše koje su se davno ugledale i čekale jedna na drugu da se spoje; da smo se, ugledavši se preko kosmičkih prostranstava, čekali vekovima, milenijumima; da smo žudno grabili jedno ka drugom svetlosnim godinama. Gledala sam tada tu prijateljicu molećivim pogledom, sabirajući svoje misli na jednu gomilu i prisećajući se da ja jesam romantična duša i da volim sudbonosne događaje i ljubavi i poglede i drhtaje zbog kojih se ostaje bez daha i umire, ali… samo u knjigama, pričama, pesmama koje bih kasnije, pogleda zamagljenog od osećanja, suza i uzdaha, prepričavala. Continue reading
Iako mislim da su vozovi daleko romantičniji, autobusima sam se vozila svuda – do osnovne škole, do srednje škole, do fakulteta, u bioskop, kod lekara, na posao. Zime u autobusima su posebno surove, hladne i mračne i kad se svi zguramo jedni do drugih, to ne budi ljubaznost i strpljenje prema osobi do vas koja se bori za svoj udisaj i još koji santimetar prostora. Naprotiv, netrpeljivi smo jedni prema drugima i retki su trenuci ljubaznosti.
U takvom jednom autobusu, na takvoj jednoj zimi, dok sam gledala kroz prozor u crnilo, ne osećajući prste na nogama od hladnoće i neprestano dodirujući usnama nos pokušavajući da ga ugrejem, jedan čovek je počeo da crta nešto po zamagljenom staklu ispred mene. Continue reading
Noćas nisam spavala dobro. Sanjala sam sebe na ulicama Pariza.
U koncertnoj dvorani. Na stadionu. Sanjala sam sebe na ulicama Bejruta. U Damasku i u Bostonu.
Zato što se nešto dešava stotinama i hiljadama kilometara daleko od mene, ne znači da se ne dešava u meni. Znam da sam mogla da budem rođena bilo gde drugde i još uvek se pitam da li je ono skrivanje u podrumu bilo stvarno ili sam ga samo isto ovako odsanjala tog proleća. I znam da sam srećna što mogu da pomislim da sam samo sanjala. Continue reading
Ona radi dan i noć.
I kad spava, spava brzo, jer zna da mora da se odmori do prvih petlova. Šalimo se da radi kao da je na berzi. Ili u rudniku, u dve i po smene. Čujemo se na kratko, deklamujući glavne događaje dana ili nedelje, nabrajajući izazove i savladane prepreke, nove momente mišica, pitajući jedna drugu za zdravlje i šta je najbolje protiv kašlja.
Ona uzgaja slatke paprike, sočan paradajz, bore na licu, tihovanja i povremene nervoze.
Gosti osmehe. Dočekuje zagrljaje. Continue reading
Upravo smo tako i zamišljali našu Dušku. Ponekad pomislim da ju je naša mašta, dok je još uvek nismo zaista ugledali, stvorila takvom – nežnom, radoznalom, razigranom, punom razumevanja, posvećenom, dobrom osobom. Kao i svaki jazavičar, a kao i svi mi porodično, i ona je ponekad tvrdoglava. Od početka je bilo neizbežno, uostalom, da će ličiti na nas. Ili mi na nju.
Kad smo je prvi put ugledali, to je uistinu bila prava ljubav na prvi pogled; ljubav koja traje i koju ni million nestašluka ne može da pomuti. Uostalom, ni od koga drugog nismo ni mogli očekivati da će bolje rešavati naše probleme, da će bolje brinuti o našim bebama, da će imati više strpljenja za nas i da će nas uvek tako velikodušno voleti.
Nije mnogo vremena trebalo da provedemo sa njom da bismo se u to i uverili.
Duška. Continue reading
Ne volim svoju decu samo zato što su moja. Volim ih zbog zbog dobrote u očima, zbog nežnosti u dodirima; volim ih zato što mi trče u zagrljaj, zato što me maze, zato što skaču po meni, zato što su nežne prema životinjama; volim ih zato što dele, zato što misle jedna na drugu i jedna drugoj nedostaju.
Volim ih zato što su glasne i odlučne u svojim zahtevima; volim ih zato što zahtevaju da se njihovo mišljenje sasluša, zato što ne odustaju lako od svojih ciljeva. Continue reading
Ne zaboravi da dišeš, ne zaboravi da dišeš, ne zaboravi da dišeš…
Duboko, duboko, da te pluća zabole.
Bol će mislima skrenuti put.
Sećam se vremena kad sam bila out there, kad sam se sretala sa nebrojeno mnogo ljudi svakog dana, kad sam vodila najviše površnih razgovora, jer nije bilo vremena za dublje; sećam se kad sam radila od 9 do 7, kad sam žurila svugde i kad nisam imala vremena za ljude koje volim. Continue reading
Летње игралиште by Сандра Ђурић-Милинов је лиценцирано под условима лиценцеCreative Commons Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија.