Svakog jutra budimo se rano. Hladna su i već pomalo mračna ova jutra.
Ustanem iz kreveta i sjurim se u njihovu sobu, polako se hvatajući za kvaku, da ih ne bih naglo probudila. Malo škrip se ipak čuje, ali ono bi uvek pre probudilo nas nego mišice.
Ovo je zapravo čas kada ih je najteže probuditi, čas kada treba da se probude.
Rra unese neku poletnu energiju u prostoriju; njemu buđenje mišica ide odlično od ruke. On kaže: “Raaaa, ja sam crvena pirana!” i njih dve već presrećno iskaču iz kreveta i veru mu se oko vrata, kikoćući se zanosno.
Meni buđenje ide – onako, traljavo, u najmanju ruku.
Kojoj mišici prvoj da priđem? Koju prvu da počnem da budim? Da li da im kažem:
“Hajmo, ustajanje, čekaju vas drugari u vrtiću!? Da li da počnem da im pevam pesmicu koju im je tata smislio? Sve moje pesmice su za uspavljivanje. Buđenje ni meni nikad nije bilo omiljeno. Počnem ja nekad tako da ih budim uspavankama, da shvate da se još jedan krug, još jedan ciklus završio, ali najčešće čujem: “Mama, nemoj da pevaš”, ili čak ni to, već uzdahe i šuštanje posteljine pod dva majušna tela koja se okreću na drugu stranu i još dublje uranjaju glave u jastuke.
Ove žbunove na glavama nikada nećemo moći da raščešljamo.
Ne znam ni koliko je hladno napolju. Šta da obučemo? Ma za šta da se odlučim, znam da ću pogrešiti. I onda se čitavog dana vajkam i mislim da će se prehladiti zato što sam ih nedovoljno obukla ili zato što sam ih suviše utoplila. Smrznuće se… Oznojiće se…
Šta god da bude, meni nema spasa. Čak i da ništa ne bude.
Šta li imaju za doručak u vrtiću? Da im možda dam po bananu pred polazak?
Gde li sam sinoć spremila kape?
Da ih ostavim da spavaju još malo, izrašće još koji mikromilimetar…
Možda upravo nešto sanjaju… da ih ne prekinem. Najviše se sanja pred buđenje.
Sada već deset minuta stojim ovde i gledam u mišice.
Ovako spokojno spavaju samo deca. I psi. Znam po Duški, koja hrče u dnevnoj sobi, povremeno mašući šapama po vazduhu oko sebe, sanjajući možda o nekim plažama za pse ili o prerijama gde slobodni psi trče u beskraj.
Ne razmišlja mi se o danu koji me čeka, ni o svemu što treba da uradim, ni o ručku, ni o vezivanju gvožđa uz vitamin C, ni o inhaliranjima, ni o imejlovima na koje nisam odgovorila, ni o knjigama koje nisam pročitala, ni o prijateljici koja uskoro odlazi, ni o tome šta će biti sutra…
Ni o čemu mi se ne razmišlja; ni o kome.
Ne prave mi se planovi.
Samo bih se uvukla pored njih.
Zgrejala bih dušu.
Položila bih svoju glavu pored njihovih glava.
Uskladila bih ritam svog disanja sa njihovim.
Mazila bih im lica
lagano
kao perom
da se ne probude.
Samo da ne zagolica.
Raščešljala bih im kosu prstima i ostavila je da se rasipa i klizi po jastuku.
Posmatrala bih i lovila trenutke pokretanja njihovih očiju ispod kapaka,
merila razmake između dve grupe pokreta i pokušavala da odgonetnem da li sanjaju.
Osmatrala bih drhtaje trepavica i prve pokrete njihove kada shvate da ih posmatram, da sam tu.
Zacementirala bih te slike u svojoj glavi, pamćenju, srcu.
Okovala bih ih cvećem, mahovinom, leptirima i zrikavcima. Ako se ikada razbolim, posumnjam, pokleknem, izvukla bih te slike da se podsetim da raj i dobro postoje.
Šteta je propuštati ili požurivati ovakve trenutke. Greh, gotovo.
Ovo je jedinstvena šansa da ih nađem ovako mirne, jer samo ako sednem pored njih, one instinktivno guraju glave u moje šake kao mačići i nastavljaju da spavaju.
Ili da se pretvaraju da spavaju, svejedno.
Toplo im je, sigurne su, okružene dušama i predmetima kojima su same dale dušu.
Posle petnaest minuta šunjanja i sanjarenja po sobi, mlađa mišica će me zagrliti i pozvati me mazno: “Mamaaaa…”, što je šifra za neizrečeno “Dođi da se mazimo”, a starija mišica će me radosno pitati, ne otvorivši oči: “A je li danas petak?”
I ja ću zagnjuriti svoju glavu u njihove šake, pokriću se njihovim ćebetom, otpevaću im uspavanku za dobro jutro i maziti im lica i diviti se tim trepavicama u jutarnji hladni sumrak, dok mi ne kažu da je dosta, dok ne počnu da se oblače i kažu mi da sve to mogu i same.
Hodaćemo brzo kroz hladnu jutranju izmaglicu sanjivo pozdravljajući komšije usput, skakutati kao zeke, nositi se jer vetar duva i ledi, prepričavati snove, sve dok mi ne kažu da ih drugarica čeka kod terena, da to mogu i same.
Stajaću tada na prozoru, pratiću ih pogledom dok prolaze pored drveta ispred prozora naše kuhinje, dok zamiču u prolazu između dve zgrade. Vratiću se zatim u njihovu sobu i zagrliti njihovu ćebad, mirisati njihove čaršafe i zagnjuriti glavu u njihove jastuke.
I neću dugo ostati tamo; tek toliko da osetim, da se ugrejem njihovim snovima i kažem sebi da je svet divan, predivan, jer su njih dve u njemu. Moje, naše, a svoje. Samo svoje. Kakve su oduvek i bile.
“Zacementirala bih te slike u svojoj glavi, pamćenju, srcu.”
Stalno dolaze nove i nove slike sa njima, isto tako lepe, možda i lepše. Toliko ih je da se sve ne mogu zacementirati. 🙂
U pravu ste! 🙂 Samo, oduševljenje svakom novom slikom je toliko jako da bih, uvek iznova, ugrađivala svaku u sebe. Ne znam šta bi od mene na kraju postalo… 🙂 Radujem se novim slikama! Hvala što se radujete sa mnom! <3
Ijooooj! ovo možeš samo ti… da me rasplačeš od ljepote na temu buđenja mišica… I ja nabijam glavu u jastuk i mirišem mirise djece… Hvala ti na ovom divnom tekstu!
Hvala tebi, Dragocena, što si tu da razumeš i osetiš svaku emociju ovde! <3
Okovala bih ih cvećem, mahovinom, leptirima i zrikavcima. Ako se ikada razbolim, posumnjam, pokleknem, izvukla bih te slike da se podsetim da raj i dobro postoje.
–LEPOTA. mrnjau.šmrck
Kako je meni drago što se ta lepota oseti… Hvala ti, draga! <3
Prelepo!
Hvala, draga! <3
I ponovo majčina ljubav blista u punom sjaju. Biti roditelj, to je najveća i najlepša titula koju čovek može ikada da ima. U potpunsti te razumem u svemu 🙂
Osećam da se razumemo. 🙂
Један контрапункт из затамњене збиље:
https://pletenijesloves.wordpress.com/2014/11/26/%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B0/
Поздрав!
Ja do sada nisam otkrila ovo na Vašem blogu. Imam sjajno štivo za ovu noć. Hvala!
Ovako samo mame pišu o svojoj deci 😉 Nežno 🙂
Ne može drugačije. Hvala, draga Olja! <3
Prelepo – još jedan razlog više za mene i sve nas da nađemo načina da tvoje i druge mišice i mišići žive u boljem i pravednijem svetu nego što je ovaj… https://noviinternet1987.wordpress.com/2015/11/03/pare-i-ljubav/
Eh, to bi bio savršen svet. Od nas zavisi jednim delom, svakako. Hvala! 🙂
I, još i ovo: svoje priče o maci Gvendolini pripremam kao knjižicu i imaće podnaslov: Priče za dobro jutro i laku noć 🙂 Evo jedne, a ako se dopadne tvojim mišicama, biće mi veoma milo 🙂
https://gvendolina.wordpress.com/2015/10/23/o-o-rozi/
Ja mnoooogo volim Gvendolinu! Nisam je još uvek čitala mišicama, ali hoću čim pre. Javljam ti šta su rekle. Večeras mi je starija rekla: “Volim te više i od tebe i od srca tvog i od knjiga. ” Možeš onda samo da zamisliš kako će reagovati na Gvendolinu. 🙂
Carobno !
Nikad dosta čarolije. Hvala! <3
Divna, divna majko!
Divno je od tebe što mi to kažeš. Deca su nam divna; ništa od mene bez njih. 🙂
Јесте ли читали Звонеће Кедре Русије,ако нисте прочитајте обавезно.Има тамо нешто за Вас,оно нешто,поздрав.Нпр трећа књига зове се Пространство Љубави
Nisam čitala, ali kako predstaviste knjigu, definitivno hoću. Hvala mnogo za preporuku! 🙂
Toliko lepo,toplo i emotivno. Sjajn tekst.Pronasla sam se u svakoj recenici.Razlika je samo sto ja imam dva sina.Sve ostalo je isto.Hvala na ovako divnom tekstu koji odise ljubavlju 🙂
Mišići ili mišice, potpuno je svejedno, kad ih volimo najviše na svetu! 🙂 Hvala tebi što si tu i što čitaš!
ps. Ja sam upravo otkrila tvoj blog. Odoh uskoro da čitam!
Samo ti možeš tako divno opisati te čarobne trenutke <3
I sama ih “spremam” svako jutro u srce, kao podsjetnik za kasnije, kad budu veliki, ili kako ti to lijepo kažeš ” Ako se ikada razbolim, posumnjam, pokleknem, izvukla bih te slike da se podsetim da raj i dobro postoje.” Predivno <3
Draga Mirna, hvala ti mnogo. Verujem da je to do prepuštanja specijalnim trenucima, onda kada se trudimo da vidimo iza svakodnevnog i očiglednog. Sve mi i svi mi to imamo, samo je do načina na koji ispoljavamo. <3
Opet sam na tren bila deo jedne carobne price. Ljubim 😊