Volela bih da mogu

Volela bih da mogu da vas budim
obećavajući plišane dane, sunčane sate, raspevane vetrove.

Volela bih da mogu da vam pričam priče o životu
kao o pitomoj livadi, bezbrižnom potoku, darežljivoj njivi.

Volela bih da mogu da zagnjurim lice u vaše kose
i ne mislim o olujama, o brodolomima, o slučajnostima.

Volela bih da mogu da vas grlim
bez straha od čudovišta, od mraka, od bezumlja.

Volela bih da mogu da ispišem putokaze
za buduća putovanja i iznenadne nedoumice.

Volela bih da mogu da obuzdam strahove
i zabranim im da pomrače vaše nebo.

Volela bih da mogu da vam kažem
da su vaša odgovornost, iskrenost, dobrota dovoljne.

Volela bih da mogu da vam dam reč
da nećete plakati, da nećete tugovati, da nećete venuti.

Volela bih da mogu da vas uzmem za ruke
i ispričam priču o životu iz koga oni koje volite ne odlaze.

Volela bih da mogu da vas uspavljujem i pokrivam
bez drhtaja, bez straha, bez brige.

Volela bih da znam put, da znam gde je izlaz, da znam šta je rešenje.

Toliko toga ne mogu.
Toliko toga ne znam.

Pa umesto svega što bih volela da znam i mogu
ja zalivam Nadu, okrećem glavu ka Svetlosti
i ostavljam darove dvema sestrama
da vas uvek vode sa sobom.

Umesto svega što bih volela da znam i mogu
ja se budim svakog jutra i opipavam put
koračam
jedna noga ispred druge
raščišćavam staze
brige na jednu, radosti na drugu stranu
saplićem se
o strah, o neizvesnost, o tugu, o odlaske, o smrt
pa ustajem
znajući da one koji odlaze ništa ne može zaustaviti
i grlim
drveće, nebo, oblake, zemlju, puteve
da budu što nežniji, što blaži prema vama
i gledam napred
u svet
u kojem ste hrabre, dobre, neustrašive, odgovorne, odlučne
žene koje sanjaju
u svet
koji je more, vazduh, sloboda
pitoma livada, bezbrižni potok, darežljiva njiva
u svet
koji je bolji zbog vas.