Letnje igralište

poezija i proza o detinjstvu, majčinstvu i letu

Tag: mir

Dete zemlje, sunca i livada

„Idi oberi paradajz i papriku, naseckaj ih i baci preko luka. Dinstaj dva sata na tihoj vatri. Možeš i knjigu da čitaš za to vreme, a ručak će biti gotov.”

„Mama, ja ću zaliti baštu!”

„Imamo li nešto slatko?”
„Oberi grozd sa hladnjaka.” Continue reading

Plave cipelice i sreća

Posmatram nekad svoju decu dok se igraju. Isto kao kad im se uvučem u krevet ili kad zagnjurim glavu u njihove šake da budem što bliža njihovom mirisu, mekoti, smehu, dok ih posmatram kad se igraju ja otkrivam iznova njih, sebe… čitav svet. Kocke, knjige, predmeti misteriozno nestali sa svojih uobičajenih mesta, i samo naizgled nasumično upotrebljeni, dobijaju magijska svojstva u njihovim rukama… Ni te plave cipelice nisu slučajno postale to što jesu – predmet čija se magična svojstva aktiviraju neumornim hodanjem, pevanjem i beskrajnim mrmljanjem u bradu. Continue reading

I mama je dete

Pre dva dana zvanično sam saopštila svojoj deci da sam i ja dete, kao i one. Gotovo kao da se stidim, rekla sam im da se ne ponašam uvek savršeno, da  grešim, da se zbunjujem, da se plašim, da mi se omakne smeh u nezgodnom trenutku, da zaplačem kad me nešto zaboli jako, da mi celer nije baš omiljeno povrće, da su mi lizalice bezveze, ali da mi je čokolada super. Gledale su me zbunjeno. Starija mišica je bila zainteresovana koju to hranu još ne volim, mlađa čega se sve plašim, a ja sam samo htela da im se izvinim za sve svoje postupke koji se savršenim mamama ne mogu omaći; za postupke i osećanja zbog kojih misliš da si najgori roditelj na svetu. Continue reading

Učimo decu ljubavi

Noćas nisam spavala dobro. Sanjala sam sebe na ulicama Pariza.
U koncertnoj dvorani. Na stadionu. Sanjala sam sebe na ulicama Bejruta. U Damasku i u Bostonu.

Zato što se nešto dešava stotinama i hiljadama kilometara daleko od mene, ne znači da se ne dešava u meni. Znam da sam mogla da budem rođena bilo gde drugde i još uvek se pitam da li je ono skrivanje u podrumu bilo stvarno ili sam ga samo isto ovako odsanjala tog proleća. I znam da sam srećna što mogu da pomislim da sam samo sanjala. Continue reading

Magija ranog jutra

Poslednjih pet godina maštam o tome da se budim rano i da uživam u šolji tople kafe, u miru i tišini. Umesto toga, gotovo svako jutro skačem, jer se deca uvek probude pre mene. Nisu one nespavalice, naprotiv, već ja, ma koliko da volim jutra, isto tako volim i noći. Kad bih samo mogla da ne spavam, život bi mi bio savršen. Zaista, savršen. Kad završim sve obaveze koje su neizbežne u toku dana i kad se naigram i nauživam sa porodicom, onda bih volela da sednem i da čitam. Velika me gomila knjiga čeka na prozoru. Žale se, jadne, da nije fer, da su sve one knjige u ranijoj fazi mog života mnogo bolje prošle nego one. Bolje su prošli Mark Tven i Tolstoj od pisaca self-help literature. Logično. Continue reading

© 2021 Letnje igralište

Theme by Anders NorenUp ↑