Letnje igralište

mesto gde rastem sa svojom decom

Tag: porodica

Oči, zvezde i ljubav koja se ori

Više ne izgledam onako kako sam mislila da izgledam. Neka čudna ž e n a crta lica oštrijih od mojih prilazi mi u ogledalu polako, kao da se prikrada u mraku hodnika, obrva podignutih u čudu.

Continue reading

Glave pune sunca

„Mama, nas je neko sada uključio i gleda nas. Lepo nam je kao u crtaću… ili kao u knjizi”, reče devojčica kose išarane suncem dok se četverac spuštao sa još jednog brda.

 

Deset kilometara za dve male devojčice… dosta je. Kilometri lete dok se oči pune plavetnilom, a glave suncem. Continue reading

Ono što mi duša govori u leto

Nikada nisam bila preterano strpljiva osoba, pogotovo onda kada sam znala šta želim. Uvek je neki plan bio ispred mene, uvek sam imala ciljeve koji nisu trpeli odlaganja, skretanja, zaobilaženja. Ipak, celog života bila sam dovoljno strpljiva da, kada leto dođe, mogu mirne duše da uplovim u njegove dubine, da se prepustim, da plačem nad lepotom trenutka, zbog savršenog drhtaja lista,  zbog božanstvenog osmeha, zbog nijanse na nebu koja se, znala sam uvek, nikada neće ponoviti. Continue reading

Bosonogo leto

Leta sam, kao dete, provodila bosa. Bosa na asfaltu, bosa na pesku, u bašti, na kaldrmi i zemljanom putu. Stopala uvek crna prala sam na česmi ispred kuće i tek onda ulazila u kuću. Kako je vreme prolazilo, tako sam ja sve manje vremena provodila na mestima svog detinjstva. Menjala sam patike, cipele, sandale, papuče. More obuće. Izlazila sam iz jednih i ulazila u druge. Stopala su rasla, da bi se zaustavila na jednom prosečnom broju. I moja leta bila su prosečno zauzeta, ali dovoljno zazuzeta da više nisam imala vremena za bosonoge šetnje, za duga maštanja dok palčevima crtam po pesku, dok stopala ukopavam u toplu i meku zemlju, za suze dok iz pete vadim trnje. Ovih dana, pak, svakog dana čujem bat bosih stopala, njihov trk po pesku, betonu i zemljanom putu, talase koje prave ulazeći u reku. Ovih dana perem mala stopala crna od prašine; mazim ih i ljubim. Svako bosonogo leto jedan je život ceo, jedno detinjstvo, jedna radost.

Continue reading

Pozovi me, povedi me

Otvori vrata koja nas dele od vazduha i pozovi me napolje.
Pozovi me u osunčane, letnje dane.
Pozovi me u sanjivu mesečinu.
Pozovi me u maglena jutra.
Povedi me u susret vetrovima
šumama
stazama.

 

Continue reading

Mesto gde sećanje počinje

Mladost, kao i rani dani roditeljstva, prepuni su napetosti, brzine i strepnje. U strahu da nešto ne propustim, usredsređena na ispite, na nove projekte, na novu ljubav, na nova bića oko sebe i sve ono što je raslo i menjalo se kao na ubrzanom snimku, propuštala sam ono što je čitavog mog života konstantno, što uvek isto postoji i isto diše. Continue reading

Šta mama voli

Već nekoliko nedelja želim da pitam svoju decu – šta misle da njihova mama voli i kada je srećna. Uvek bih zaboravljala, jer čim ih ugledam na vratima, ja počinjem da razgovaram sa njima o njima, o tome šta su novo učile sa drugarima, kojih su se igara igrali, jesu li  se igrali napolju, šta bi volele danas da rade i šta ćemo za vikend raditi, koje bi knjige volele da čitamo danas, kojim sladoledom da se sladimo… I sve tako, sve o njima. Navikla sam svoju decu da sa mnom razgovaraju samo o sebi, o tome šta one žele i o čemu one razmišljaju i kako se one osećaju. Continue reading

Nedostajanja

Naša nedostajanja su slatka.
Poslednjih šesnaest dana,
tristaosamdesetčetiri sata,
dvadesettrihiljadečetrdeset minuta,
miliontristaosamdesetdvehiljadečetiristotine sekundi… nedostajale su nam mišice. Continue reading

Ono što želim

U poslednjih šest godina, moje želje su poprimile drugačije oblike. Dok sam i sama, kao žensko biće, prolazila kroz različite oblike u dve trudnoće, moje srce je odbacilo neke žudnje, a druge je uzbuđeno prizvalo, pustilo unutra i prigrlilo. Nešto što sam ranije želela više ne želim. I kada čujem blage prekore da sam se promenila, ja ne osećam da zbog toga treba da se izvinjavam. Naprotiv, smeškam se u sebi jer znam da sam to ja, da sam uvek bila. Continue reading

Perspektiva

Ponekad ne mogu da zaspim dugo u noć zato što pokušavam da završim bar deo obaveza koji se gomila nezaustavljivo. Ne volim sve da ih ostavljam za jutro, a i znam da ću nemirno spavati u tom slučaju. Ujutru se budim umorna.

Ponekad mišice pričaju i pevaju u snu.
Ponekad kašlju.
U oba slučaja ja ne spavam. Continue reading

Nađenjka cvetnih prstiju

Nađenjka se tako zvala tri pune godine pre nego što se rodila. Ideja o njoj uvek je postojala – u mojim srednjoškolskim dnevničkim zapisima, u maštarijama snevanim u studentskom krevetu, u razgovorima vođenim u severnim snegovima. Nisam bila sigurna kakve će oči imati, ali znala sam da je njenoj šaci mesto u mojoj.  Nisam znala kakve će joj boje biti kosa, glas, kog će joj oblika biti usne, jer sam je u snovima uvek viđala u konturama, sa leđa – ona i ja, ruka u ruci… Continue reading

I mama je dete

Pre dva dana zvanično sam saopštila svojoj deci da sam i ja dete, kao i one. Gotovo kao da se stidim, rekla sam im da se ne ponašam uvek savršeno, da  grešim, da se zbunjujem, da se plašim, da mi se omakne smeh u nezgodnom trenutku, da zaplačem kad me nešto zaboli jako, da mi celer nije baš omiljeno povrće, da su mi lizalice bezveze, ali da mi je čokolada super. Gledale su me zbunjeno. Starija mišica je bila zainteresovana koju to hranu još ne volim, mlađa čega se sve plašim, a ja sam samo htela da im se izvinim za sve svoje postupke koji se savršenim mamama ne mogu omaći; za postupke i osećanja zbog kojih misliš da si najgori roditelj na svetu. Continue reading

Kad život buja od smisla

Dođu dani u kojima svoj život sagledavaš kao savršenu celinu; kada je svaki potez, svaki korak – logičan;
kada ti je potpuno jasno zašto si ovde i sada; kada ni budućnost više nije u izmaglici.
Tih dana, život buja od smisla; svakodnevica cveta; snovi te umiruju.
Tih dana, porodicom objašnjavaš sebe.
Jer, ti si tu – gde si se najviše dao, gde su ti misli neprestano, ma gde bio, ma šta radio. Continue reading

Svetlost je tamo gde ti je srce

Božić mi je uvek bio poseban dan, a noć uoči najmagičnija noć od svih. U toj noći nikada nisam spavala, već sam sedela, čitala, gledala kroz prozor u mrak koji se tiho povlači i čekala svetlost. Uz sveću na stolu, kao mala, čekala sam tu svetlost koja se čeka čitavog života. Tako i sada, uz malo drugačija svetla, ja je i dalje čekam. Continue reading

Zaista važne stvari

Još od detinjstva, mama mi govori da sve stvari u kojima želim da budem dobra, da mi idu od ruke, što želim da radim i u čemu želim da uživam, treba da radim prvih dana u novoj godini. Puna prezrenja za takve “praznoverice” i kao zagovornica stava da sami stvaramo svoju sudbinu, ja sam izgleda ipak videla neku logiku u tome, te sam se kao studentkinja, za svaki slučaj, svakog dana od Nove godine do pravoslavnog Božića, malo intenzivnije spremala za januarski ispitni rok. Nisam htela ništa da prepuštam slučaju, a i to mentalno programiranje mi potpuno ima smisla. Ne znam da li zbog ovog običaja koji se prećutno praktikovao u našoj porodici ili zbog godina provedenih nad knjigom, tek, uspešno sam završila fakultet. Continue reading

Koordinate za večnost

Hladna je bila ova jesen i pre tri leta, kada si se rodila. Gola, hladna i mračna.
Sedim i sada kao i tada za istim stolom i gledam kroz isti prozor u isti mrak. Sada, ti spokojno dišeš u susednoj sobi. Možda malo i zahrčeš, ako si baš umorna. Zajedno sa sestrom ponavljaš kako babaroga ne postoji i pokrivaš svoju malu plavu pticu. Da joj ne bude hladno. Continue reading

Običan porodični vikend

Vikendi donose vreme za nas,
vreme za čitanje, za smejanje,
za lenje popodnevne dremke,
za supu i za kolače,
za pet uspavanki,
za osluškivanje vetra
i pevušenje u snu. Continue reading

Ljubav za ceo život

Upravo smo tako i zamišljali našu Dušku. Ponekad pomislim da ju je naša mašta, dok je još uvek nismo zaista ugledali, stvorila takvom – nežnom,  radoznalom, razigranom, punom razumevanja, posvećenom, dobrom osobom. Kao i svaki jazavičar, a kao i svi mi porodično, i ona je ponekad  tvrdoglava. Od početka je bilo neizbežno, uostalom, da će ličiti na nas. Ili mi na nju.

Kad smo je prvi put ugledali, to je uistinu bila prava ljubav na prvi pogled; ljubav koja traje i koju ni million nestašluka ne može da pomuti. Uostalom, ni od koga drugog nismo ni mogli očekivati da će bolje rešavati naše probleme, da će bolje brinuti o našim bebama, da će imati više strpljenja za nas i da će nas uvek tako velikodušno voleti.
Nije mnogo vremena trebalo da provedemo sa njom da bismo se u to i uverili.

Duška. Continue reading

Vilinska porodica

Bili tata i mama koji su, kao i svi ostali, pre toga bili mladić i devojka, a još ranije – vilenjak i vila. Jedino što su taj vilenjački deo svog života zaboravili.
Mada, naslućivali su da nisu baš čista posla sa njima.

Kada su se upoznali, to na primer nisu bila baš čista posla. Prosto je nemoguće da se ljudi tako brzo zaljube jedno u drugo i zaborave na sve ostalo.
I danas im to parče života deluje kao san.

Kada bi vozili bicikl, golicalo ih je nešto po leđima, blago kao dodir leptirovih krila, kao da se nešto otima i želi da izađe napolje, da im pomogne da polete. Continue reading

Žene i mame – femivorke

U vremenu kada svest o zdravoj ishrani i ekologiji sve više raste i kada se sve više ljudi opredeljuje da se vrati zemlji, da zasadi svoju baštu ili makar začine na terasi, žene i majke posebno su motivisane da preduzmu konkretne korake ka tom cilju i polako postaju ono što se na zapadu sada zove “femivorke”.

“Moja beba je prošlog proleća krenula sa dohranom. Radovala sam proleću koje je najbolje vreme za to, jer toliko voća i povrća polako pristiže na pijace. Posebno sam bila uzbuđena kad je stigla blitva. Sva srećna što će nam trpeza ozeleneti, otišla sam sa svojom bebom na pijacu, gde me je sačekalo neprijatno iznenađenje. Ne mogu vam opisati svoj strah kada me je jedna prodavačica posavetovala da ipak ne kupujem blitvu od nje, jer „ko zna čime su je i kako prskali, a vi ipak imate bebu”, priča nam mama Biljana P. Continue reading

Alhemija muzike i svetlosti

Od svih mesta u našoj kući, u kuhinji se najlakše koncentrišem. Dok seckam, mesim, mešam, mutim, presipam, uvijam i izvijam, izmišljam, sledim uputstva i kršim pravila, uvek iznova pobeđujem sebe.
U kuhinji se osećam kao stvarateljka, kao večita studentkinja, kao vernica.
Smirenje kakvo pronalazim u kuhinji, ne nalazim ni u čitanju, ni u muzici, ni u jogi.
Ja meditiram dok perem posuđe. Continue reading

© 2020 Letnje igralište

Theme by Anders NorenUp ↑