Diši duboko

Ne zaboravi da dišeš, ne zaboravi da dišeš, ne zaboravi da dišeš…
Duboko, duboko, da te pluća zabole.
Bol će mislima skrenuti put.

Sećam se vremena kad sam bila out there, kad sam se sretala sa nebrojeno mnogo ljudi svakog dana, kad sam vodila najviše površnih razgovora, jer nije bilo vremena za dublje; sećam se kad sam radila od 9 do 7, kad sam žurila svugde i kad nisam imala vremena za ljude koje volim.

Sećam se da nisam imala strpljenja da slušam, da čujem, da razumem svoje najbliže.
Onda su oni patili, a i ja sa njima.

Koliko patnje možemo da nanesemo, a da nismo svesni toga?

Bilo je tako mnogo ljudi oko mene, a niko me nije video.
Sa mnogo ljudi sam razgovarala, a nikoga nisam čula.

Nisam više želela sebe da čujem, da razumem, da vidim; nisam znala kako da se otrgnem brzini, površnosti, naslađivanju rezultatima i postignućima. Nisam znala da se svet tako ne menja.
Oprostite, svi vi koji ste toga bili svesni.
Nisam znala.
Nisam osećala.

Posle izvesnog vremena, nisam više znala kako sebe da čujem.
Jer, da jesam, saznala bih da sve počinje od mene, znala bih da se milijardu osećaja, ideja, nada i očekivanja koje iznedrim svakog dana, prelivaju na svako živo biće oko mene;
bila bih svesnija svakog svog postupka i njegovih posledica;
bolje bih procenjivala kada da počnem, kada da prestanem;
grlila bih svoje bližnje više, češće i snažnije;
govorila bih volim te i ne bi me bilo stid;
osmehivala bih se češće, i neznancima i prolaznicima, i namrštenima i svađalicama.

Osećam to dete u sebi. Znam da je tu, jer nekada grebe da izađe napolje, a ja mu ne dam.

Znate, to dete nekad dozvoli da me ljudi povrede, razbesne, pa se danima i noćima pitam kako je nešto uopšte moguće.
Zaboravljam da me to dete štiti, zaboravljam da me to dete uči, da sam sa njim sigurna i zaštićena, da ima vremena.

Ako se sećate, to je onaj osećaj kada znate da će sve biti u redu, da vas Zemlja i Kosmos vole, jer ste jedno.

Zato moram da dišem duboko. Zato, da bih se setila kako je to biti ja.