Nosim lice svoje mame

Nosim lice svoje mame odnedavno, ako mogu tako da kažem, od tridesetih. Nosim njene linije, njene oblike. Do tada sam ličila prvo na jednu, pa na drugu baku, na tatu, na dedu, pa i na bele piliće. Tako su mi govorili.

Vidi, ista Radinka!

U ranom detinjstvu punačka i plava kao tatina mama, u kasnijem detinjstvu visoka i jaka kao mamina mama.

Ista si Vida!

Deca uvek liče na one koji im prethode, retko na sebe; kao prozori kroz koje odrasli vide poznata lica, kao ogledala u kojima naziru čuperke i pege, kao površina reke koja reflektuje onu neustrašivost, onu razuzdanu, neopreznu radost kakva odavno, baš odavno nije pokrenula ni njihove noge, ni njihove ruke, ni srca.

Prolazila sam kroz godine noseći lica žena i muškaraca koje volim, koji su se u meni upleli kao puzavice, da se nikad ne raspletu. Možda su me čak i jednim malim, malecnim delom srca voleli zbog prepoznavanja sopstva u meni koja sam rasla kao bašta koju su, i ne znajući, zasadili. Rasla sam, listala, cvetala, tu, naočigled svih, a opet se nekad menjala preko noći, da li zbog punog meseca, da li zato što je jednostavno moralo, tako da niko nije mogao da predvidi šta će od ove bašte na kraju biti.

Prolazila sam kroz godine kao živ mozaik, kao slagalica koja nije unapred definisana, koja se menja, nepredvidivo, uprkos i zato, kao živ vetar, kao ćudljiv dan.

A onda sam prestala da rastem i nisam bila više ni punačka ni plava, ni visoka ni jaka. Bila sam svi koji me vole i bila sam najviše ja.

Bila sam ja, više no ikad, ja; mala, šarena bašta natkriljena snažnim hrastovima i nežnim jasikama, dobro ušuškana, zaštićena, sigurna.

A onda, u svojim tridesetim godinama, počela sam da ličim na nju. Prvo sam primetila luk njene obrve, onda njene linije oko mojih usana, pa i njenu gornju usnu na mom licu. Ali, smatrala sam, to su bile sitnice. Tek nagoveštaji nje na meni.

Uvek sam mislila da je moja mama prelepa i bilo mi je žao što ličim na sve druge, a na nju nikako. Gledala sam crno-bele fotografije sa kojih se smešila, na kojima je bila stidljiva, gde je, sa mnom u rukama, okrenula leđa fotografu, na kojima žuri ulicom, na kojima grli tatu, na kojima nosi cvet u kosi, na kojima se smeje, na kojima maše roditeljima, beskrajno dugo. Uporno sam tražila svoje lice u njenom i nikako ga nisam pronalazila.

Godine su me navikle na moje lice, da bude samo moje. Bašta je u meni i dalje bila živa, šarena, visoka, ali sada i nekako samouverena, sigurna u rast, u neizbežnost proleća, u izvesnost cvetanja, zaljubljena u mogućnost divljine. Nisam više tražila nikoga drugog na svom licu osim sebe. Niko više nije pronalazio sebe na mom licu.

Ali onda se ona prikrala. Nisam je odmah primetila.

Možda je sve vreme znala da će godine i njenu sliku doneti u moju baštu, da će samouvereno zavladati njome kao što je onaj cvet sa njene slike mojim sećanjem. Iako je tiho, sve vreme, bila njen baštovan. Negovala, lečila, strahovala, upravljala, čekala. Tiho je čekala, nikada ne komentarišući, uvek puštajući druge da se glasno ogledaju u meni.

Nenadano, spazila sam je jednog popodneva u ogledalu. Prolazila je hodnikom, prateći moje korake.
I nasmešila se kad sam je, zapanjena, prepoznala na svom licu.
I kad sam ljutito odmarširala, uplašivši se istosti, opet se nasmešila.

Kad je stigla, ostala je njena slika na mom licu.

Smejala se sa mnom kada sam slušala sebe kako se smejem njenim glasom.
Pomirljivo me je posmatrala kada sam se prvi put naljutila njenom grimasom.
Grlila me je kad sam gutala suze, krijući ih od svoje dece, isto kao što je ona od svoje.

Ni drugima sličnost nije promakla.

Da nisam videla Slavicu juče, pomislila bih da si ona!

Uzalud drugačija frizura. Uzalud haljina smelijeg kroja. Uzalud sva moja jedinstvenost.
Odao me je način hoda. Odao me je oblik ramena. Glas. Smeh. I kako naherim glavu kad se zagledam u daljinu.

Sada nosim lice svoje mame. Iako sam je oduvek nosila u sebi.

Što sam je više na sebi prepoznavala, sve mi je bilo jasnije da se samo dogodilo neizbežno.

Svaka žena u nekom momentu ponese sliku svoje mame; na licu, na telu, u hodu, u smejanju, u plakanju, u odlučnosti, u snazi, u nemoći, u nežnim oblinama, u drskoj koščatosti.

U kostima, u tkivu nosimo majke, kao što su one nas.

I onda kada su nam najviše potrebne, onda kada ponovo imamo nebrojena pitanja, onda kada počnemo da razumemo, da osećamo njihove borbe, brige, radosti, nadanja, onda kada nam je potrebno da nas ponovo drže za ruku i kažu nam da će sve biti u redu, one izrone iz dubine naših najtanjih tkanja. I svaki put kad se pogledamo u ogledalo, svaki put kad čujemo svoj smeh, svaki put kad posmatramo sebe u izlogu, u ogledalu kako prilazimo sebi, vidimo njih. Postoje u nama, na nama, prateći naše korake.

Daj mi ruku. Sve će biti u redu.

Nosim lice svoje mame. I ničega se na svetu ne bojim.