oblak smoga se sručio
na ljude na stanici dvadesetpetice
na decu na velikom odmoru
na crvene tramvaje
na plave autobuse
na ofucane pse lutalice
na okean jeftinog betona
zavio sve u sivo u smrad

dođe mi da sve otkažem
i da odem u šumu
ali šumu su otkazali
posekli zacementirali
da nemamo gde da se sakrijemo
da nemamo gde da dišemo
oprostila sam se sa šumom

živim apokalipsu
osmeh mi je bodež
seva mi iz džepova
nemam vremena da
mislim na šumu da
žalim za šumom
nisam je sačuvala
i da je ima i u njoj bi smrdelo

nemam vremena da
mislim na disanje da
žalim za disanjem
jer deca mi rastu u apokalipsi
osmeh im je bodež koji
seva u betonu blješti u magli
kroz dim kroz blato kroz prozore kroz krovove
smeje se detinjstvo
vrišti mladost
nije sve izgubljeno.