Još od detinjstva, mama mi govori da sve stvari u kojima želim da budem dobra, da mi idu od ruke, što želim da radim i u čemu želim da uživam, treba da radim prvih dana u novoj godini. Puna prezrenja za takve “praznoverice” i kao zagovornica stava da sami stvaramo svoju sudbinu, ja sam izgleda ipak videla neku logiku u tome, te sam se kao studentkinja, za svaki slučaj, svakog dana od Nove godine do pravoslavnog Božića, malo intenzivnije spremala za januarski ispitni rok. Nisam htela ništa da prepuštam slučaju, a i to mentalno programiranje mi potpuno ima smisla. Ne znam da li zbog ovog običaja koji se prećutno praktikovao u našoj porodici ili zbog godina provedenih nad knjigom, tek, uspešno sam završila fakultet.
Sada kada imam novu, svoju porodicu, svi ovi dani, od onog kada sunce prelazi najkraći put preko neba, pa sve do pravoslavnog Božića, za mene su praznični. Iščekivanje sunca, svetlosti, buđenje prirode, očekivanje izvesnog, onog što se svake godine ponavlja, a u sebi istovremeno nosi toliko mistike i lepote, za mene je svake godine razlog da zinem od čuda i počnem da se preispitujem da se slučajno ipak ne sećam kako sam stigla ovde. Svaki od ovih dana prosto zahteva proslavljanje svetlosti, i duhovne i fizičke, jer od obe rastemo i živimo svi, a pogotovo naša deca.
Kako i dalje ne volim da prepuštam stvari slučaju, a istovremeno želim da naše mišice osete po čemu se to ovi dani razlikuju od svih ostalih, mi smo osmislili ovaj prvi januar. Od samog jutra, radili smo samo ono što zaista volimo da radimo.
Pored omiljenog doručka, mjuzikl je bio pravi način da se započne dan – svi smo se smejali, pevali i smotano stepovali po parketu.
Čitali smo knjige, svako svoje i jedni drugima.
Gledali smo slike u knjigama i maštali nad njima.
Ugostili smo baku.
Pozvali smo vodovod da se borimo za svoje građansko i ljudsko pravo na vodu koju nismo imali 18 sati, čestitali operaterki Novu godinu i bili jako, jako ljubazni.
Napravili smo cheesecake za Rra, koji ne voli čokoladu(!!!) i kolač sa duplim čokoladnim filom za mene; mišice se još uvek traže.
Vodili smo dubokoumne razgovore.
Jeli smo voće i povrće.
Setili smo se naših prijatelja i poželeli im srećnu Novu godinu.
Pozvali smo roditelje.
Mislili smo na ljude koje volimo.
Plesali smo.
Držali smo se za ruke.
Slušali smo pesme koje volimo.
Bili smo strpljivi.
Oblačile smo omiljene haljine.
Smejali smo se.
Pogledali smo crtać i film.
Pevali smo.
Zalili smo biljke.
Odmarali smo.
Grlili smo Dušku, koja već dva dana kampuje ispod stola, govoreći joj da je sigurna, da joj petarde ništa ne mogu.
Bili smo zahvalni; pobrojali smo naše blagoslove.
Obraćali smo se jedni drugima strpljivo, nežno, toplo.
Gledali smo se duboko u oči.
Nastojali smo da se zagledamo iza pojavnog i u svakome od nas vidimo suštinu.
Primećivali smo lepotu u malim stvarima.
Uživali smo u pranju posuđa.
Čitali smo priče za laku noć pod prekrivačem.
Teško je sve ovo uraditi u jednom danu. Nekad je teško biti strpljiv, nežan, obazriv, zahvalan, tih… krotak.
Verovatno postoji neka lakša životna staza koja bi nas brže dovela do zadovoljenja i sreće, neka putanja koja ne bi svakog dana zahtevala od nas da iznova pobeđujemo sebe, najčešće u istim stvarima. A možda i ne postoji…
Jer, naš cilj i nije lakoća u životu; mi želimo taj ukus pobede nad sobom, treperavosti, iskrene radosti, neprepoznatljivosti i sva uzbuđenja koja one nose sa sobom; mi želimo da vredno radimo za naše ciljeve, da želimo mnogo i da se nadamo ludo. Da, sigurna sam da smo za to predodređeni. Zato ovu godinu započinjemo onako kako verujemo da zaslužujemo da živimo.
Lijepa slika, lijep ugođaj, lijep prikaz jedne skladne obitelji! I ja sam se uvijek držala toga da je važno što radiš na Novu godinu, i prvi put sam ove godine od toga odustala. Da sam ovo prije pročitala, drugačiji bi mi bio jučerašnji dan, ne bih dopustila tjeskobi da priđe! I naš Bobo pati zbog pucanjam samo što on laje od straha, pa nije bilo lako ni nama, osim što nam ga je žao.
Sve najnajbolje!
Bobo srce drago! I Leo, pudla iznad nas laje od straha i stresa, a Duška bi se samo ukopala što dublje kad bi mogla. Tako bismo i mi ponekad, kad nas skoli nešto, ali se trudimo da teskobu držimo na sigurnom odstojanju. Ni danas nije kasno za sve stvari i ljude koje volite, nikad nije kasno. Srećna, najsrećnija neka je ova godina, draga Vesna! 🙂
Predivno proveden dan.Neka vam svaki bude takav ili bar upola. :*
Hvala ti, draga Tijana! Neka i vaši dani budu baš onakvi kakvim ih zamišljate. Sve najbolje! 🙂
Potpuno si u pravu. Tek u ovakvim danima shvatimo koliko toga ne stižemo, ne možemo ili ostavljamo za sutra. Divna vam je ova tradicija za novi početak…
Već smo je danas “pokvarili” usisavanjem, ali i to se mora… 🙂 Hvala ti, draga Majska! <3
Tako je i moja baka uvijek govorila, što radiš 1.1. radit ćeš cijele godine. Pa sam ja pazila da se jučer ne latim ni pegle ni veš mašine 😀 . Makar znam da mi ne ginu već danas i tako do kraja godine 🙂 .
Uživajte zajedno u ovim predivnim danima, i neka vam je svaki sljedeći sretan i veseo kao i jučerašnji!
Interesantno je koliko se mudrosti i logičnosti krije u tim nekim običajima. Baš kako mi je mama rekla, što sam starija, sve mi je jasnije. 🙂 I ja sam se danas latila i mašine i kuvanja i usisavanja… jedino pegli ne prilazim. 🙂
Sve najbolje i tebi i tvojoj porodici, draga Mirna!
Ja tvoje tekstove više volim da šerujem nego da komentarišem. Pa tako, ostavim trag samo i nastavim da uživam…
Srećni mi bili, vazda… i srećni ostali.
Ja sam radosna što svraćaš, draga Negoslava. 🙂 Ti si gošća koja može i nenajavljeno da svrati i slobodno sve može kao kod svoje kuće. Mnogo lepih želja od nas za tebe! 🙂
Ove su stvar i zaista najvažnije! A često baš za njih nemamo vremena! Želim da ti savki dan bude ispunjen njima!
U pravu si, skoro nikad nemamo vremena, uvek imamo nešto preče i nešto neodložno, a ne shvatamo da su ove stvari neophodni preduslovi za uspeh u bilo čemu. Sve najbolje tebi i tvojoj porodici, draga Blaženka! 🙂
Ти нас “задужујеш” тако дивним осећањима и великим надахнућем које преносиш у свему што напишеш… Хвала ти!
И да увек будете сво четверо као једна душа, јер то је рај…
Draga Ognjena, tvoje reči meni uvek kao melem dođu, a duši melem uvek prija, bez obzira na to u kakvom je stanju. 🙂 Melem mi je zapravo ohrabrenje koje mi od tebe dolazi. Hvala ti na tome!
Draga i mila Sandra, želim samo da ti se zahvalim… podstičeš u meni želju da budem najbolja verzija sebe :* <3
Drago mi je zbog toga, draga moja! Ja npr. takođe jedva čekam da upoznam tu najbolju verziju sebe. Još uvek nije ni nos promolila. 🙂
Sandra, ja sam imala isti običaj što se tiče učenja tokom studija, samo što su meni govorili da, šta radiš za Badnje veče i Božić, radićeš cele godine. 🙂 Pa sam ja tako uvek nalazila bar malo vremena tokom ova dva praznika, da bih uspešno polagala ispite tokom ostatka godine. 🙂 Mnooogo mi se sviđa to što ste čitalačka porodica, odmah sam zamislila sliku, tako mi je to divno! Nadam se da ću jednog dana i ja doživeti tu lepotu, kada budem imala svoju porodicu. 🙂
Želim vam da budete tako posebni, složni, puni ljubavi jedni prema drugima ne samo u ovoj 2016., već još mnogo, mnogo godina. <3
Marija, hvala ti! Jeste, nekako su uvek počeci važni, ma koliko se mi opirali i govorili kako je sve to kliše. Priroda diktira, a mi smo njen deo i prosto moramo da se uskladimo. Hvala ti na divnim željama! Ja sam sigurna da ćeš dobiti baš to želiš. Ja ti želim sve najbolje! 🙂
Uživala sam, kao da sam bila sa vama 🙂 Mi smo započeli slično, sa idejom da radimo samo ono što nam se radi, što nas ispunjava. Ali ubrzo je sve postalo znatno dinamičnije, jer braća bez gaća 🙂 imaju sto različitih zamisli od jednom. Tako da će nas ta energija pratiti i ove godine.
Važno je osloboditi se nekih moranja, a s druge strane, u neka druga treba uroniti, jer će ih braća vilenjaci već za godinu dana najverovatnije prerasti. Dobru energiju vi nosite sa sobom. 🙂
I šta čovek više da poželi. Divan početak! Neka se tako i nastavi. Svakom se danu poradovati, u svakom pronaći one nasušne radosti.