Ivana i Jelena su dve davno izgubljene sestre. One su se ponovo pronašle, ali dugo nisu znale ko su zapravo. Svakog dana su se igrale, čitale knjige zajedno, ručale jedna kod druge i na kraju su pitale svoje mame da spavaju jedna kod druge. Mame su im dozvolile i one su uživale zajedno sve vreme. Pitale su se kako to da vole iste stvari, zašto njihov govor i smeh niko ne može da razlikuje i zašto toliko liče. Niko ih nije učio da veruju u slučajnosti.
Jedne zvezdane večeri, mali vilenjak koji im je u poverenju otkrio da živi u susednom panju, rekao im je da su one zapravo davno izgubljene sestre, da je njegova porodica shvatila grešku sudbine i da su ih zato oni opet spojili. Sada nije bilo srećnijih devojčica od Ivane i Jelene. One su dugo živele zajedno, a kada su postale bake, vilenjak im je vratio dečje godine i darovao im sve vreme svih svetova – pretvorio ih je u stvorenja sa staklenim očima, porcelanskim šakama i živim dušama.
Ivana i Jelena su ostale zajedno, što je bilo najvažnije, ali rešile su da krenu u potragu za devojčicama sestrama koje se mnogo vole i koje su nežne prema svima oko sebe (ili koje se makar trude da budu nežne, jer se za njih namera računa) i kojima je iskreno žao ako neko drugo dete povrede. Život mora da bude neprekidna avantura, složno su zaključile dve sestre. Tako su, uz pomoć porodice vilenjaka iz Sunčane zemlje pronašle dve sestre mišice koje su jedna drugoj najbolje drugarice. Pomislile su Ivana i Jelena da će sestre mišice razumeti njihovu ljubav, da će biti pažljive prema njima i da ih neće razdvajati.
I bile su u pravu.
Ivana i Jelena su srećne – toplo im je, drže jedna drugu za ruku, sanjaju zajedno i šire ljubav koje imaju u izobilju. Nekada, kada ostanu same kod kuće, njih dve se popnu do prozora i posmatraju svet. Pomalo im nedostaje trčkaranje po šumi i po livadama, koje se u ovom prozoru vide tek u jednom njegovom delu. Nedostaje im pomalo i otvoreno, plavo nebo. Nedostaje im da osete kišu na obrazima… da se umore od trčanja. Ali, onda pogledaju jedna u drugu, nasmeše se i ohrabrujuće stisnu šake. Kroz sve ove godine, naučile su da se raduju proleću, da iščekuju sunce i svetlost. Znaju one da će ih sestre mišice sa prvim toplim zracima sunca odvesti u park, ljuljati na ljuljašci i šetati u kolicima. Još će se one nagledati sunca. Radosne su, zato što ih sestre mišice, takođe čarobna bića zbog ljubavi kojom sve obasipaju, vole i čuvaju, zato što im čitaju knjige, pevaju, crtaju crteže. Lep je život na Letnjem igralištu, dovoljno dobar da sestre i drugarice budu istinski srećne.
Ljubav i prijateljstvo
Zamak u kojem žive vilenjaci
Priča o dve sestre drugarice je moj skroman, nesavršen način da se zahvalim za predivan poklon i jedno neočekivano prijateljstvo.
Moja nova prijateljica ima dva vilenjaka koji su Ivanu i Jelenu doveli na naše igralište, u naručja dve mišice.
Mišice su mi zapravo ispričale priču o Ivani i Jeleni (one su im dale imena i rekle su mi da su sestre koje se mnogo vole i koje su bile razdvojene, a onda su se ponovo našle; posle smo svi zajedno dalje maštali).
Mišice čvrsto veruju da vilenjaci žive u panju blizu naše kuće; svakog dana im kucnu da se jave i da se zahvale za poklon.
Ni ja ne verujem u slučajnosti, pa tako ne verujem da su mišice imena za Ivanu i Jelenu odabrale slučajno; to su imena važnih devojčica mog detinjstva.
Ne verujem ni u slučajna prijateljstva, u slučajne dodire duša i povezivanja.
Znamo se mi odnegde.
Sigurna sam, jer osećam.
Divna bajka i poruka <3
Hvala ti! 🙂
Nikada ne znamo gdje nas čeka novo prijateljstvo i neka nova, divna osoba <3 Predivna priča draga Sandra!
Drago mi je što ti se dopala. Istinita je najvećim delom. 🙂
Neverujem u slučajnosti i u sve ono što tvoje priče i ti bude u meni. Hvala ti na prepoznavanju!
Ja sam ta koja je zahvalna. <3
Predivno, od jutros me samo raznezujete, bre 😉
Razneženost je jedan od najboljih osećaja na svetu, zar ne? 🙂
Uvek me razneže priče o prijateljstvu, s jedne strane jer su mi mnogi prijatelji negde po svetu, a s druge – jer svako novo poznanstvo otvara priliku za neke nove divne momente. Otvoriti vrata novim ljudima je isto kao pustiti leptira u stomačić.
Diiivno poređenje, predivno! 🙂
Predivno, nadahnjujuće… kod tebe uvek izobilje dobrote i blagosti!
Pišem onako kakva želim da budem. Hvala tebi, draga Ognjena, što vidiš dobrotu i blagost; mislim da su u tebi najviše.
Pišaš kako i dišeš! Pozdrav! 🙂
🙂
Divna priča.
Na početku i na kraju, i uvek ljubav je najvažnija.
Zaista jeste. 🙂
Divna, divna priča. <3
Hvala mnogo! 🙂