“Nemoj da te guja ujede, pa da se za krpu latiš”, kaže meni nekad Rra. Volim ta jutra. Uzimam knjigu sa police i zavlačim se u spavaću sobu, dok iz ostatka kuće čujem zvuk usisivača, pljuskove vode iz kupatila, Duškino cviljenje iz kade. Ne izlazim iz sobe, ma koji zvuci da dođu do mene, jer znam da ću se latiti krpe ako izađem, garantovano. Veza između mene i krpe je jaka, gotovo neuništiva. Nos pomaljam tek kad osetim mirise iz kuhinje ili ako čujem povike da je topla čokolada skuvana. Tada sam već sigurna, kuća blista, guji je glava odsečena i znam da me tamne sile glancanja neće uvući u svoje vrtloge. Dan je spasen. Vikend je spasen.
Ne uzimam poslednje parče sa stola. Za slobodno vreme borim se sama sa sobom. Naučila sam davno da dajem sve od sebe; sada učim da budem blaga prema sebi, jer imam dva para očiju koja neumorno prate sve što radim. Uvek sam znala da su žene jaka bića; imala sam sreću da rastem pored četiri takve i uvek sam se osećala sigurnom u svetu jer sam znala da ću sve moći sama. Onda je došao Rra i pokazao mi da ne moram sve sama i koliko je zajedništvo spasonosno.
Beskrajno uvažavanje i poštovanje za snage i slabosti, i moje i njegove.
Dve mišice koje su došle i izbrisale sve predrasude koje smo nesvesno mogli imati;
jedna, koja hoće da jaše konja i da ispaljuje strele;
druga, koja po čitav dan pleše kao balerina.
Nema pravila.
Nema šablona u nama.
Nema zakonitosti koje se ne preispituju.
Nema nepromenljivih definicija.
Volimo i da kuvamo i da umačemo prste u med.
Volimo da se trkamo sa dečacima.
Volimo da se spuštamo sa najvišeg tobogana.
Volimo da nosimo plavo, roze, zeleno.
Kad dođe leto, volele bismo kratku kosu.
Kad se igramo princeza, volele bismo da imamo dugu kosu.
Ne bojimo se roze boje, jer ona ne određuje naša životna opredeljenja, odluke i izbore.
Plavo pripada svima, kao i nebo.
Čuvamo se guja iz kuhinje, iz školskih učionica, iz ustanova, sa televizije, iz usta ljudi oko nas.
Čuvamo se dobrih namera i saveta;
ustaljenih fraza i navika;
običaja.
Učimo da prepoznajemo nelogičnosti u izjavama da se igračke, frizure, garderoba, igre, pesme dele na muške i ženske.
Učimo da se suprotstavljamo.
Učimo se da ne pristajemo.
Učimo se da budemo slobodni, da biramo, da uvažavamo, da poštujemo.
Učimo da prepoznajemo ograničenja, neslobode, kalupe.
Učimo da čuvamo znanje sa kojim smo se rodili.
Sa nama dolazi nov svet, zar ne?
Dolazi, i te kako. A mi mu samo pomažemo da se produži tako što najmlađe učimo baš svemu što si napisala. Sretan ti 8. mart draga Sandra <3
Neka nam je svima srećan, draga moja Mirna! 🙂
Toplo, nežno, poučno, podsticajno… da se raspilaviš i da ceo dan ne obrišeš trun prašine. Neverovatno je kako umeš da obične, ponekad dosadne, nekad i mučne, a i sve one lepe, jenostavne uobičajene životne radnje i činjenice smestiš u priču s guštom, koja se čita u dahu.
Razmišljam nešto ovih dana… jednog dana sigurno ću se sećati ovih sitnica, naizgled nevažnih svakodnevnih ponavljanja, pogleda, reči. One izuzetnosti kojima se nadamo i kojima stremimo samo su povremena događanja i stanja. Zašto da onda ne slavimo baš ove obične trenutke…? 🙂 Hvala ti mnogo što prepoznaješ i razumeš taj moj skromni trud. <3
Previše je guja oko nas, pa se onda ne znamo rešiti ni one koja viri iz kuhinje 🙂 Baš sam se zabavila čitajući tekst… Odlično <3
Guja je u kuhinjskoj krpi. Treba je se čuvati, pogotovo vikendima. 🙂 Hvala ti!
Ja vas obozavam!
I mi tebe obožavamo! 🙂
🙂
🙂