Nedostajanja

Naša nedostajanja su slatka.
Poslednjih šesnaest dana,
tristaosamdesetčetiri sata,
dvadesettrihiljadečetrdeset minuta,
miliontristaosamdesetdvehiljadečetiristotine sekundi… nedostajale su nam mišice.
Poslednjih šesnaest jutara, budili smo se uz uvek nove pristigle fotografije iz nekih novih avantura.
Cvrkutanja sa druge strane žice i neubedljivo: „Mama, tata, hoću da dođem kod vas…” Tišina. „Hej, bako, vidi ono jare…” čuli smo više puta. Nedovoljno je to, uvek je nedovoljno nezasitim roditeljima. Slušali bismo o njihovim avanturama do beskraja. Hm, da. Možda im nedostajemo malo… uveče, pred spavanje… Možda prvo pomisle na nas kad se probude usred noći. Možda su nas sanjale!!! A opet, kad se sva dnevna ubrzanja sinhronizuju sa laganim podrhtavanjem mladog lišća na orahu ispred prozora, kad nam kapci otežaju i crte lica omekšaju od umora, skoro da možemo da im čujemo disanje. Nevažno je koliko nas brda razdvaja. Mirišu im kose kao da su ovde, u krilu kod mene.

Ljubomorna sam na baku. Jesam. Ljubomorna sam.
Zahvalna sam joj i ljubomorna sam.

Sve ove obaveze bacila bih kroz prozor, ma u reku, u okean… samo da smem.
Ne bih se osvrnula.
Nas četvoro seli bismo u auto, otišli i živeli tri meseca na plaži.
Tri meseca trajao bi topli oktobar.
Tri meseca bismo se kupali.
Tri meseca bismo se verali, trčali, skakali.
Za tri meseca pročitali bismo sve knjige koje želimo.
Ništa ne bismo radili.
Možda bismo pravili kule od peska.
Izmišljali bismo priče u sumrak uz vatru i jednostavno se hranili.
Spavali bismo pod zvezdama.

Ne bi bilo nedostajanja.

Možda bismo odlučili da ostanemo još tri meseca na plaži.
Jer bi topli oktobar još toliko trajao.

Sve obaveze, sve do jedne, bacila bih da se ne okrenem za njima.
Samo da smem.
A ne smem.
Jer, one se sutra vraćaju i ja jurim da završim što više.
Da ih dočekamo spremni.
Sa toplim ručkom na stolu. I mirišljavim kolačem u rerni.
Sa isključenim telefonima. Alarmima. Podsetnicima.
Isključenim.
Da se naši pogledi ne odvajaju od njihovih, užarenih, razigranih, zadivljenih, radosnih.
Da se grlimo dugo.
Da ne pomislimo ni na šta drugo.
Da proteramo nedostajanja.

Reći ću: „Kako ti je porasla kosa!” i dugo ću je gledati u oči. Upijaću je. Celu.
Ona će pitati: „Jesi li videla kako sam mazila mamu kozu?”
„Jesi li videla kako sam išla na izvor po vodu?”
„Jesi li videla kako sam igrala fudbal?”

On će reći: „Crteži su ti sad još bolji.” i dugo će je okretati, nositi, golicati.
Ona će pitati: „Jesi li video kako sam nosila jare u naručju?”
„Jesi li video kako sam kucu vodila svuda sa sobom?”
„Jesi li video kako smo sredile bakinu baštu?”

Videli smo.
Čuli smo.
Osetili smo.
I znamo koliko smo propustili.

Zato planiramo.
On i ja.
Maštamo, i u to vedro oktobarsko nebo upisujemo naše putovanje, asfaltnu rutu kojom ćemo ploviti, sve stanice pored kojih nećemo projuriti. Već vidimo mesec sa kojim ćemo se pratiti. Sve već miriše na sendviče sa džemom od kajsije koje jedemo usput. Spremamo plejlistu za mirnu, čarobnu plovidbu. I već se njišemo, dok jedan par ruku počiva na volanu, a drugi pokriva dva usnula anđela na zadnjem sedištu, dve duše koje najzanosnije mirišu na raj dok se smeju i dok spavaju.

Jer nigde nećemo žuriti.
Jer su njih dve još malo deca.
Jer smo nas dvoje još malo deca.
Zajedno sa njima.