„Idi oberi paradajz i papriku, naseckaj ih i baci preko luka. Dinstaj dva sata na tihoj vatri. Možeš i knjigu da čitaš za to vreme, a ručak će biti gotov.”
„Mama, ja ću zaliti baštu!”
„Imamo li nešto slatko?”
„Oberi grozd sa hladnjaka.”
Slatko grožđe pršti mi pod zubima, a slatki sok zaliva žednu unutrašnjost. Čujem pucanje kore od lubenice, dok u parčićima pada na naš kuhinjski sto, a njene semenke zveče po tanjiru. Vidim maminu baštu oko kuće – beskrajno zelenilo puno života. Čujem klokot i prštanje mlaza vode, vidim kapi na lišću, na cveću, mirišem zemlju koja, najzad utolivši žeđ, sa olakšanjem ispušta svoje mirise i postaje ponovo podatna, spremna da primi sve što joj damo. Sumrak je leči. Čučim između redova paradajza i udišem slatkoću dok ne osetim da pluća počinju da mi se raspadaju.
Iako se mama trudila da me nauči kako da orežem ružu, kako da posadim seme, kako da skuvam ručak i napravim kolač, kako da ni od čega napravim nešto, ja sam odmahivala glavom na njene predloge, na njene reči koje su se kao mehuri od sapunice raspadale pre nego što bi popadale po meni. Zaklanjala sam oči, uši, usta i nos, plašeći se da mi trivijalne ideje o spremanju ručka slučajno ne okrznu pamet, da mi se ne usade u neku ćeliju, da mi miris njenih prženih paprika slučajno ne probudi želju da ih i sama napravim. Odmahivala sam glavom jer nije bilo mesta za nešto drugo dok mi je nos bio u knjizi. A nisam ni želela da oslobodim mesto običnim stvarima, jednostavnim, svakodnevnim.
Nisam bila dete zemlje, sunca i livada.
Bila sam dete ideja o pravdi, jednakosti, dostignuća. Bila sam dete ideja koje, mislila sam, prevazilaze trivijalne ljudske običaje kao što su obroci, posmatranje drveta kako raste, branje plodova koje si zasadila sama i čiji si rast umela da podstakneš, rad na polju. Radije sam čitala o tome. Radije sam se trudila da razumem šta se sve krije iza toga i gde sve mogu da stignem učeći, saznajući i bežeći od svega što poznajem, iako mi je Ljevin bio najomiljenije biće. Stvarno ili izmaštano, nevažno.
Posmatrala sam svoju mamu i mislila sam: „Nema lakšeg posla od njenog. Svaka žena može da bude mama. Svaka žena može da ima baštu. Svaka žena može i da radi svoj posao uz to.” Sa takvom je lakoćom ona sve radila.
Nisam bila dete zemlje, sunca i livada.
Nervirali su me insekti koji su šetali po meni. Užasavala sam se trnova i prejakog sunca, mirisa ljudi koji bi, umorni, vraćajući se sa njive, prolazili pored mene. Sa knjigom ispod miške, mimoilazila sam se sa njima pomalo naboranog nosa i pitajući se: „Čemu sve to? Čemu njihova muka? Čemu? Stvoreni smo za više.”
Nisam želela da budem dete zemlje, sunca i livada.
Nije bilo vremena za gubljenje.
Po mojoj agendi, ni jedan prosečan ljudski vek nije bio dovoljan za sve ono što sam ja želela.
A želela sam… toliko toga… Apsolutno znanje, tri miliona pročitanih knjiga, deset miliona proživljenih života. Da budem žedna sa decom u Africi, da berem pamuk u Americi, da pomognem Klari Cetkin, da spasavam živote rame uz rame sa Nadeždom Petrović i Dragom Ljočić, da spoznam zvezde, da budem duša sveta koja će pomagati svima, iz prikrajka. Zato nije bilo vremena za gubljenje.
Mislila sam da nisam dete zemlje, sunca i livada.
Mislila sam je biti takvo dete najlakši poziv na svetu.
Da to nije poziv.
Da je to suviše jednostavno postojanje za mene.
Onda sam, na domak svoje četrdesete godine, malo porasla. Malo odrasla.
Shvatila sam, nadam se, da svi mi zajedno činimo dušu sveta.
Najzad sam ugledala svemir i mapu do duše sveta u onome što sam oduvek posmatrala kao puko fizičko postojanje, kao običan list, kao laticu opalu u jesen, kao kapi vode koje se otimaju podnevnom žaru.
Videla sam onda kad su me dečji glasovi pitali da objasnim.
Uočila sam ustrojstvo i božansku mudrost u rasporedu koji zauzima vojska mrava kad sam svojoj deci objašnjavala zašto ne smeju da im ometaju putanju i gaze ih.
Videla sam dušu sveta u pčelinjoj košnici, u ptičjem letu.
Sve vreme… tako blizu.
Videla sam ovog leta smisao svega u maminom osmehu dok se raduje prvom paradajzu, dok, umorna, spušta na kuhinjski sto prvu papriku, dok uzbuđeno priča o tome kako će ona i tata od šljiva praviti rakiju, a od aronije sirup, i kako će i ove zime biti onog savršenog paradajz sosa za špagete.
Mora da su mamine reči, kao mehuri od sapunice, ipak pale na mene. Možda na kosu, možda na leđa. Ili rame.
Zaboravila sam, smetnula s uma, da se slike uz koje odrastemo urežu ne samo u čuvanu pamet, već i u srce, u dušu, tamo gde je najteže stići i odakle slike ne nestaju, već rastu, prelivaju se, obuzimaju. Tamo gde zaborav ne postoji. Tamo odakle nesvesno slavi i boji čitav moj život govorom o jednostavnosti, o malom, o sreći.
Tamo… tamo… U poznate mirise, u poznate zvukove, u boje detinjstva. Samo tim slikama mogu da objasnim zašto zasuzim uvek kad čujem gugutku i da shvatim zašto me mamin paradajz uvek izleči bolje od bilo kog lekara.
Ja sam dete zemlje, sunca i livada.
Ja sam dete svoje dece koje je shvatilo da biti mama nije najlakši oblik postojanja. Da je najteži i najslađi posao posmatrati život kako se budi, kako se bori, podržavati ga dok raste i buja. Ogromna odgovornost i još veća radost.
Ja sam dete zemlje, sunca i livada, kao i svi, i oni koji to sebi priznaju, kao i oni koji poriču razlog postojanja svega.
Život ne mora da bude trka, konstantan nemir.
Biram da ne bude.
Biram da vidim mudrost u svakoj čestici kroz koju prolazim i iz koje sam sastavljena.
Nameravam da svoj život ispunim jednostavnim svakodnevicama, toplim slikama, mudrim rečima, osmesima, narandžastim zalascima sunca, otvorenim nebom, beskrajnim zelenilom i radom koji spasava dušu.
I razmišljam nešto… I dalje nemam vremena za gubljenje.
ps. Mama i tata, hvala vam za sve reči koje ste mislili da ste uzalud izgovarali. Padaju koprene.
Baštalište, čuvam te u srcu.
Nigde lakše ne ostanem bez teksta i ništa me s toliko lakoće i nežnosti ne odvuče do najdublje dubine duše kao toplina i stvarnost Letnjeg igrališta. Zaista. Evo, ne znam da li trentuno više osećam da letim ili da ronim ;).
Sve dok nisi na istom mestu kao i bilo kog drugog trenutka, nevažno je… i dobro je. 🙂 Hvala ti!
Sa kakvom lakoćom ti ispričaš priču od svog najranijeg, neukog, do samospoznaje realnosti i lepote koju u tome pronađeš. Svaka čast!
Hvala mnogo, Olja! 🙂 Čini se da je sa lakoćom. 😉
Moj naklon za splet reči,emocija i slika. :*
Hvala ti mnogo! <3
Znaš šta, ja ti za ovo, naravno najviše, ali i za ostalo, skidam kapu. Poezija!
A ja poeziju baš najviše i volim. 🙂 Hvala ti! <3
Biram da te volim još više!
Poljubac ti šaljem, draga!
Miluješ dušu :*
Svaki put kad mislim na tebe, nadam se! <3
Slažem se sa Negoslavom. Kad bih imao kapu na glavi, sada bih je skinuo u čast ovog posta. Prekrasan tekst, koji baca sjaj kao odblesak sunca na površini planinskog jezera i miriše kao svež domaći paradajz tek ubran sa stabljike.
Ih, hvala mnogo! Ovaj komentar nekako otvara apetit. 🙂 Od srca, hvala!
Kad vidim ove divne fotografije, uhvati me opet pomalo tuga što nemam svoj vrt. Ja sam odmalena bila dijete zemlje, udala se u grad i totalno izgubila. Uživaj u toj divoti, u paprikama, aroniji, grožđ… A ja idemo još jednom uživati u čaroliji tvojih riječi 🙂
Ja mislim da nikad nije kasno za promene, neke nove odluke i vraćanje onom što verujemo da jesmo i što smo, nadam se, ostali… makar u nekom kutku vidljivom tek ponekom. Znaš na šta mislim. 🙂 😉
Neko, čiji blog ima ovako poetično ime, ne može biti ništa drugo do dete livada, sunca, cveća, nesputane radosti. 🙂