Neustrašiva, divlje kose na hladnom vetru
stara prijateljica i ove godine
lagano hoda ka meni i smeška se;
prepoznajem je izdaleka
u njenom crnom kaputu.
Više puta sam probala
da prođem pored nje
pretvarajući se da je nisam videla;
da je pogledam i nastavim
pretvarajući se da je nisam prepoznala;
da sednem na klupu, otvorim knjigu
i ne podignem glavu dok bude prolazila;
da hodam brzo, skoro da trčim
i vičem u telefon dok me ona bude gledala;
da odgovorim na njen pozdrav
i kažem joj da me je zamenila za nekog drugog;
da se rukujem s njom
i kažem joj da je bilo davno, da je se jedva sećam
ali da možemo na čaj
i samo na čaj
da je zaista ne bih zvala kod mene
da nemam vremena da imam pametna posla.
Ona oseća moj strah izdaleka
vidim joj u očima
nanjuši ga kao mačka slaninu
i smeška se gotovo saosećajno
dok ja nervozno pokušavam
da izvučem svoju šaku iz njene.
Zato ove godine
rešila sam u sekundi
probaću nešto drugačije.
Pogledaću je pravo u oko
pozdraviću je prva
rukovaću se i zagrliti s njom
onako
kao da mi je sestra rođena
i pitaću je za zdravlje
i kako su joj deca
i kakvi su joj planovi;
pozvaću je u kuću
ugostiću je kao najrođeniju
podeliću večeru s njom
čitaćemo knjige zajedno
i pozvaću je u svoj krevet
da nam bude toplije.
Ispijaćemo čaj
govorićemo omiljene stihove
gledaćemo omiljene filmove
i ja ću joj dozvoliti da me podseti

kada udahnem — gubim dah
kada potrčim — gubim ravnotežu
kad se trudim da budem hrabra — uplašena sam
kada pokušavam da pobegnem — idem unazad
kada nastojim da sprečim promene — sve se menja;

dozvoliću joj
da me nahrani
da me utopli
da me uteši
i kaže mi da nigde ne moram da žurim
da potištenost postaje monstrum ako je poričem
i da od nje ne treba da bežim
jer ona je meni neminovna
kao zima koja nekad dođe i leti
i da je tu da mi pokaže
da mi je srce kao jato ptica
koje se nekad drži zajedno
a nekad raspršti po celom nebu.
I ja ću se setiti svega
klimati glavom i zagrliti je
i zahvaliti joj se
i pitaću je šta ja mogu da učinim za nju
a ona će, kao i svake godine, reći
samo me pusti da idem
iako zna da ću ponovo zaboraviti
koliko se dobro razumemo
koliko se volimo
i koliko smo jedna drugoj
potrebne neizbežne.
I ja je puštam da ode
zadržavajući njenu šaku u svojoj
što duže mogu
ipak je puštam
samo zato što znam
sebično neumoljivo
da će opet doći.
I u tom trenutku
u tom jednom blistavom trenu
podižem glavu
i vidim
moje je celo nebo
baš takvo kakvo je.