Letnje igralište

mesto gde rastem sa svojom decom

Ne zaboravi svoje detinjstvo

Drvenu kutiju, punu kamenčića, napuštenih kućica puževa, ljuski, liski, školjki, žirova, starih maminih ogrlica, koju sam zakopala ispod starog oraha, zvala sam vilinsko blago. Sedela sam, oslonjena uz toplo, debelo stablo, pažljivo razvrstavala svoje blago i posmatrala smenjivanje zelenog i plavog iznad sebe. Imala sam pet godina. Moje vesele letnje haljine, neuredne, često nakrivo isečene šiške, šarene seoske kuće u nepreglednoj ravnici, letnji pljuskovi i blejanje ovaca, postojali su kao pogled kroz prozor, kao prostor u koji bih odlučila, u koji bih poželela da se vratim. I ponovo postanem ono što drugi vide u meni.

Pogled na šake, izraz lica u ogledalu, slušanje sopstvenog glasa i posmatranje sopstvenog postojanja među drugim ljudima, teralo me je da, nekad, prestanem da dišem od radosti, ali uglavnom me je navodilo da se zapitam kako ja to postojim i šta je, uostalom, ”ja”.
Jer, kad sam grlila drveće, bila sam drvo.
Kad sam ležala u travi, stapala sam se sa njom.
Dok sam lajala sa psima, bila sam deo čopora.
Kad sam mirisala cveće u naninoj bašti, nisam se ni po čemu razlikovala od cveta.
Kad bih zablejala sa ovcama, postajala sam deo stada.
Dok bih posmatrala oblake, postajala sam prozirna laka, i letela sam sa njima.
Dok sam posmatrala mrave kako mile po mojim nogama, pripadala sam njihovom plemenu.

Bila sam u svemu i sve je bilo u meni.

Šareni ringišil sačinjen od svega što me je okruživalo, kaleidoskop lica mojih najbližih, slike dragih glasova, boje, mirisi, vetrovi, sve sam to bila ”ja”. I svaki povratak u telo koje su drugi videli u meni, značio je ponovno rođenje i radost, zagrcnuto oduševljenje prostim postojanjem kao najvećim čudom koje je ikad moglo ovo zrnce peska da snađe.

Nisam sigurna, ali mislim da sam sve ovo mogla da osetim do svoje desete godine. Nisam zaboravljala osećaj, ali isto tako nisam mogla da ga vratim. Iako je bilo čitavo postojanje, ja ga danas zovem osećajem koji više ne mogu da prizovem.
Ali sećam ga se. I pričam svojoj deci o njemu.

ne zaboravi svoje detinjstvo

Igrala sam se u naninoj bašti prepunoj cveća, grožđa, paradajza, jabuka, uzimala zalogaje s nogu u letnjoj kuhinji pored stare dunje, zalivala cveće i stvarala duge u mlazu vode sa creva, besomučno okretala pedale na minijaturnom biciklu dok me juri petao, hladila stopala vodom sa česme i onda ih ponovo sušila u pesku, trčala sokakom dok su poslednji zraci sunca umirali u ogromnoj krošnji koja je, čini mi se, gutala ulicu.

Volela sam da budem sama. Obožavala sam da lutam.
Danas bih rekla da sam od poznatih vidika izmaštavala nove, ali tada sam znala da su sve to predeli koji podjednako postoje. I da moje ruke, moje noge, moje oči nisu tu da me sputaju, već da me ponesu i vode šumama, dolinama, rekama i planinama koje su mi podjednako dostupne, bez obzira na to gde se nalaze.

Osećala sam da znam nešto što drugi ne znaju, što ni ne naslućuju, što ni ne žele da znaju. Jer onda bi sav njihov trud bio potpuno besmislen. Da bi sve one primedbe ”treba da počneš da vodiš računa”, ”videćeš kad odrasteš”, ”uozbilji se”, izgubile značaj. Ali meni niko to nije mnogo ponavljao. Uglavnom se sećam kako su mi se odrasli smeškali, kako su mi tepali, kako su me mazili. I sećam se kako su me ostavljali na miru. Danas sam im životom zahvalna na tome.

ne zaboravi svoje detinjstvo

O, tako se intenzivno sećam svog detinjstva. I opet se zagrcnem od radosti kad se setim šta je sve moguće, da nema granica, da nema neprijatelja, da su i mraz i sunce podjednako dobri, da imam sve što mi je potrebno.

Kad bih samo mogla ponovo da osetim taj beskraj u sebi.

Kažu da moraš da zaboraviš da bi mogla da odrasteš.
Da jednom kada počneš da brineš o budućnosti ti zaista i odrasteš.
I sva ta budućnost ti onda zamagli pogled na sve ono što si bila, što jesi.
Jer ako sebe i život sagledavaš kroz sutra, ti planiraš više nego što postojiš.
Ali ako život i sebe sagledavaš kroz danas, ponovo postojiš.
Prosto, jednostavno, neambiciozno, postojiš. I to je više nego što si ikada sanjala da možeš biti.

ne zaboravi svoje detinjstvo
Nisam sigurna koliko mi nedostaje moje detinjstvo.
Nisam sigurna da bih ikada mogla da vratim tadašnju sebe i svu tu širinu koja je disala u meni.
Ali…
kada se setim svog uživanja u prostim stvarima, malim, naizgled beznačajnim događajima koje sam sama stvarala ili uočavala,
kada se setim svoje radosne pomirenosti sa saznanjem da ne mogu da kontrolišem svet koji me okružuje,
kad se setim gubitaka koji su me boleli, ali me nisu ostavljali očajnom,
kad se setim svoje snage da uronim u trenutak i ostanem u njemu sve dok ne osetim rast srca pod grudima kao biljke u proleće,
kada se setim kako sam bila sigurna da je smeh isto što i ljubav,
boli me nedostajanje i žao mi je što sam poverovala u laž da kad odrasteš postaješ moćnija nego što jesi, da će saznati više, da ćeš postati nešto bolje.

ne zaboravi svoje detinjstvo


Jednom davno, bila je jedna devojčica. Živela je u selu koje više ne postoji, rasla je kući koje više nema, kupala se u reci kojoj su preusmerili tok, pela se na drvo čija se krošnja pretvorila u drugi svet i igrala se u poljima koja su nestala. U tim poljima sve je bilo dostupno, sve je bilo stvarno, sve je bilo moguće. Kamenčići su bili dijamanti, krošnje su bile drugi svetovi, reka je bila okean, šupa je bila dvorac. U narandžastom sjaju zalazećeg sunca, njena kratka kosa sijala je kao kruna. Volela je smehom, grlila je ćutanjem.

Nekad mi se učini da je više nema, da je otplovila sa rekom, da je odletela sa pticama koje su na svojim krilima odnele njena polja. Onda zatvorim oči, čvrsto, sačekam da sve oko mene nestane i utihne, i pozovem je. Vidim njene neravno isečene šiške, punačke šake sa rupicama u korenu prstiju, prašnjava kolena i šarenilo njenih letnjih haljina koje su me uvek podsećale na sladoled.

Ona leti sa njenim poljima, sa rekom čiji se tok uzvio naviše i prosuo se preko polja. Mazi me po mojoj kratkoj kosi i kaže mi da sam ja u svemu i da je sve u meni. Podseća me da sam i mrav, i trava, i cvet, i pas, i oblak. I ja opet osećam topli pesak pod stopalima, zagrcnem od radosti nad svojim postojanjem, vidim nesaznatljive svetove u krošnjama, ponovo osećam beskraj u sebi, više postojim nego što planiram i znam da imam sve što mi je potrebno.

I uvek je ponovo pustim da ode. Jer znam nešto što drugi ne znaju, što ni ne naslućuju, što ni ne žele da znaju.
Znam da se uvek vrati.

17870cookie-checkNe zaboravi svoje detinjstvo

1 Comment

  1. “Није све у своје време, већ све у ТВОЈЕ време”, рекао је Мика Антић.
    ПС. Никада се ништа не врати, на жалост.
    Поздрав!

Ostavi komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

© 2020 Letnje igralište

Theme by Anders NorenUp ↑

%d bloggers like this: