Nikad neću zaboraviti

tvoje ruke, tvoje šake
na našem prvom sastanku

tvoj osmeh koji izranja iz jakne
dok me čekaš posle posla

zvuk tvojih koraka
u mojoj sobi

kako smo pekli kestenje
na malom rešou
kako je puckalo
kako je mirisalo
u jesenjoj večeri

tvoju kosu i meki pogled
crveno-belu majicu na pruge
ruke u džepovima
dok me čekaš na stanici

nikad neću zaboraviti

tvoje rame i onaj poljubac

kad sam ušla u pogrešan autobus
i otišla na suprotnu stranu Dunava

neću zaboraviti tvoj glas
preko fiksnog telefona
dok me pitaš
da li se vidimo i gde se nalazimo

trnaca u stopalima
dok te ne vidim
srca u petama
kad te ugledam
peckanja u dlanovima
dok se ne uhvatimo za ruke

nikad neću zaboraviti

kako sam te zamalo pitala
da budeš moj
onda u japanskom vrtu
zaustila, napela mišiće
pa nisam smela
ni da ti kažem da te volim

nikad neću zaboraviti

tvoj izraz lica
kad sam te privukla sebi
i prvi put te pitala
jesi ti moj
ni kad si mi rekao
ti si sad moja porodica

ni ljutnje ni smeh
ni ćutanja ni razgovore
ništa

nikad neću zaboraviti

možda i ne treba pisati
o ljubavi ni o tome
kako soba zvuči
kad izađeš iz nje

možda i ne treba pisati
o zaboravu ni
kako oko tebe vazduh miriše

možda i ne treba pisati
o životu ni
kako sve osim tebe nestaje
dok tonem između tvojih ramena

ali moram da pišem o tome da
nikada neću zaboraviti

kad sam podigla glavu
i ugledala te
u slušaonici broj 11
na trgu
na vratima
na aerodromu
ispred bioskopa
ispred porodilišta
ispred vrtića
ispred škole

nikada.