Letnje igralište

poezija i proza o detinjstvu, majčinstvu i letu

Nikad neću zaboraviti

tvoje ruke, tvoje šake
na našem prvom sastanku

tvoj osmeh
dok me čekaš posle posla

zvuk tvojih koraka
u mojoj sobi

kako smo pekli kestenje
na malom rešou

tvoju kosu i meki pogled
crveno-belu majicu na pruge
ruke u džepovima
dok me čekaš na stanici

tvoje rame i onaj poljubac

kad sam ušla u pogrešan autobus
i otišla na suprotnu stranu Dunava

neću zaboraviti tvoj glas
preko fiksnog telefona
dok me pitaš
da li se vidimo i gde se nalazimo

trnaca u stopalima
dok te ne vidim
peckanja u dlanovima
dok se ne uhvatimo za ruke

neću zaboraviti
kako sam te umalo zaprosila
u japanskom vrtu
zaustila, napela mišiće
pa onda nisam smela
da ti kažem ni da te volim

neću zaboraviti tvoj izraz lica
kad sam te privukla sebi u zagrljaj
i prvi put te pitala, jesi ti moj
ni kad si mi rekao
da sam ja sad tvoja porodica

ni ljutnje ni smeh
ni ćutanja ni razgovore
ništa nikad

možda i ne treba pisati
o ljubavi ni o tome
kako soba zvuči
kad izađeš iz nje

možda i ne treba pisati
o zaboravu ni o tome
kako vazduh miriše
dok se ljubimo

možda i ne treba pisati
o životu ni o tome
kako sve nestaje za tren
dok tonem između tvojih ramena

ali moram da pišem o tome
da neću zaboraviti kad sam podigla glavu
i ugledala te
u slušaonici broj 11
na trgu
na vratima
na aerodromu
ispred bioskopa
ispred porodilišta
ispred vrtića
ispred škole

nikad.

2 Comments

  1. jako lijepo, osobito kad se pročita kraj i kad je jasno da to nije pjesma o nesretnoj nego o sretnoj ljubavi… jer o nesretnima je puno lakše pisati pjesme

Ostavi komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

© 2022 Letnje igralište

Theme by Anders NorenUp ↑

%d bloggers like this: