Godine prolaze i sve ređe mi se dešava da zaplačem. Rastužim se, razbesnim se, obradujem se, ali više ne plačem u takvim situacijama. Sada plačem kada se raznežim, kad me nešto dirne duboko, najdublje, kada jedan trenutak obasja važnošću čitav moj život ili jedan njegov dobar deo. Jednostavne, najjednostavnije reči kao što su volim te, nedostaješ mi, piši mi, nemoj me zaboraviti.
Nemoj me zaboraviti reči su zbog kojih sam jutros kišila na tastaturom. Dugo.
Volim te. Piskaraj mi. I nemoj me zaboraviti. U sred moje smene. Onda kad plakanje i nemiri nisu preporučljivi.
Pretpostavljam da se svi slično osećamo kad napuštamo jedan život, jednu zemlju i pripremamo se za novi život, nove nas. Malo se pribojavamo, malo smo euforični, malo smo tužni i uglavnom iznenađeni svim osećanjima i percepcijama koje su nas skolile u tih nekoliko meseci, nedelja i dana pred polazak. Borimo se sa njima kako znamo i umemo, nevešti da prepoznamo sve nijanse i značenja, skrivene poruke u rečima, osmesima, u očima, suzama i ishitrenim reakcijama naših najbližih. Želimo što pre da odemo i da ostanemo ovde zauvek, istovremeno.
Te pretpostavke i lično iskustvo navode me na pomisao da mogu da razumem osobu koja me je zamolila da je ne zaboravim. Ona nije mene zaboravila kada sam prolazila kroz poglavlje neverovatno slično njenom. Ne znajući kako se osećam, osim onoga što sam joj sama rekla (a toliko toga se nikada ne kaže), ona me je podržavala pri svakom koraku. Razumela je hiljade kilometara i drugu vremensku zonu između nas.
Razumela je kratke odgovore na mejlove, okupiranost drugim ljudima i temama koje nisu bile zajedničke, poštovala moje izbore, moje radosti i tugovanja koja nisu nju uključivala. Razumela je moj novi život, nova bića oko mene i svakodnevicu koja se potpuno razlikovala od njene. Jedan deo života delile smo zajedničke kratkoročne planove i ciljeve, pa i one na duge staze, ali za ove prve borile smo se zajedno, rame uz rame. To je prijateljica sa kojom sam pretresala dane, ljude, situacije, misli i osećanja, prijateljica koja se nikad nije čudila mojim reagovanjima i zapitanostima. Detalji nas vežu, sećanja, trenuci, i nevažni i prelomni.
Ne znam jesam li i koliko sam uspela da joj pokažem koliko sam zahvalna na toj podršci i razumevanju, na neosuđivanju mojih postupaka i izbora, na razumevanju, ljubavi i na osećaju sigurnosti u naše prijateljstvo.
Sada će nas vezivati daljina, pisma i onlajn razgovori. Radovaću se svakoj novoj priči koju stigne da mi prenese.
Sada se radujem kad pomislim da će je sunce neprestano grejati, a noću je oblivati blaga mesečina, što je vetrovi neće šamarati. Radujem se što je čekaju širine, prostranstva, novi ljudi i iskustva. Radujem se novoj njoj, da vidim šta se sve tu još krije i ko sve još može da postane.
Zaigra mi nešto u srcu kad se setim osećaja buđenja u jedno novo jutro, u svom novom životu i kad osetiš kako ti neki novi krovovi i oblaci žele dobrodošlicu. Sećam se osećaja kad očešljana i tek umivena ulaziš u novi dan, dišeš novi vazduh i posmatraš nova lica.
Desiće ti se ponekad da potražiš neku poznatu crtu na licu, okretaćeš se i pratićeš možda ljude kada ti se učini da su progovorili tvojim jezikom, na radiju ćeš tražiti numere koje si ovde navikla da slušaš, tražićeš niti koje povezuju tamo i ovde, ovde i tamo. Ali, sve to prođe. A možda i ne prođe. Nije ni važno. Nova ti rađa se već sada, kada mašeš sa perona, kada sedaš u letelicu i okrećeš se za poznatim obrisima. Nova ti rodiće se sa svakom novom osobom koju upoznaš, sa svakim novim iskustvom koje sebi dozvoliš da potpuno proživiš, sa svakim novim nemirom i radovanjem, uspehom i tugom, strahom i drhtajem.
Divan život te čeka, draga moja. Prihvati svoj novi život oberučke i nikad nemoj prestati da ga činiš boljim. Samo hrabro, novom stazom u novi život.
Volim te.
Nedostaješ mi već.
Nema šanse da te zaboravim.
I… mahaću avionima sutra sa ovog malenog prozora. Mahni i ti meni.
Uspela si da me rasplačeš…al baš…
Tijana… <3
Ne znam kako ona, al mene si rasplakala.
Nikad i nikud nisam otišla duže od meces dana, a bivalo je i jako, jako daleko, ali imam one zbog kojih mi suze uvek pođu kad pomislim na to šta smo sve propustili.
Idi, bre, zar si morala spavanje da mi pokvariš ovako divnom i nežnom pričom.
Ja sam otišla na duže, pa se vratila. Uvek nešto propuštamo i uvek nam neko nedostaje, gde god da odemo ili da ostanemo. Nikad miran, nikad spokojan.
Hvala ti!
“novom stazom u novi život.” – teško je i onima na toj stazi i onima koji ostaju.
Da nema hrabrih, spremnih na tako teške prelome u životu, još bismo bili u srednjem ili starom veku.
Jedino možemo poželeti mnogo sreće i hrabrima na novoj stazi, a takođe i onima koji možda i nisu manje hrabri ali su ostali na utabanoj.
Vedro nebo nad svima nama, gde god da nas zatekne. 🙂
Tačno sam znala da ćeš me vratiti u jedno stanje puno ljubavi… Divno je imati prijatelja nalik tvojoj prijateljici. Sjetila sam se moje… A sad odoh da jij pišem <3
Tebe ne mogu zamisliti ni u jednom drugom stanju. Drago mi je što su te ove rečenice tako pozitivno motivisale. <3
Заплакати,значи да још жив си,да је Душа жива
To onda objašnjava spokoj i osećaj bezmernog nadanja i smisla posle suza.
Hvala, Siniša!
I mene si rasplakala. I podsetila na neke odlaske. I na to da ne može da se zaboravi… Jer što je zaboravu sklono ni počinjalo nije…
Slažem se. I ne treba da se zaboravlja, jer živi u nama i u jednom trenutku kojem uvek možemo da pristupimo. Dovoljne su samo želja i misao. <3
Ovo mi se jako sviđa – Ne znam jesam li i koliko sam uspela da joj pokažem koliko sam zahvalna na toj podršci i razumevanju, na neosuđivanju mojih postupaka i izbora, na razumevanju, ljubavi i na osećaju sigurnosti u naše prijateljstvo.Vro važan odlomak. nemam što da dodam. Ovim je sve jasno. Prijateljtsvo zato i služi… razmijevanje, uvažavanje, PODRŠKA.. kakav god izbor da bio, “greška” koju učinimo… ne postoji savršenost i nepogrešivost. Rahela xxx http://www.raheladrusko.com
Draga Rahela, hvala ti mnogo! <3
Njoj je sada, u novoj sredini vjerojatno teško, ali sama pomisao da negdje daleko na nju svake sekunde misli jedno divno stvorenje, olakšava svaku bol i otpiruje nemir. Uistinu si zlatno biće draga Sandra <3
Draga Mirna, tvoje reči su previše za ono što jesam i što zaslužujem. Hvala ti!
Nisu previše, ono što jesi odaju tvoji tekstovi o tebi. Ni više ni manje. Hvala tebi što me (nas) uvijek podsjetiš kako je život, ma gdje bili i što radili, lijep, najbolji baš takav kakav živimo. LP
Pročitala, zanemela…
Retki su prijatelji koji te prate kroz promene. Koji podržavaju i koji te guraju napred, van tvojih granica sigurnosti. Koji su tu da slušaju o nečem njima nepoznatom i potapšu po ramenu kada ti to treba.
Imaš sreće pa si imala tako nekog uz sebe kad ti je bilo najpotrebnije. Ja sam svoje tri upravo tada izgubila.
Jako mi je žao što si ih izgubila. Ali, celog života upoznajemo ljude i nikada ne znaš kada ćeš upoznati nekoga ko će ti biti prijatelj i voleti te i dozvoliti ti da budeš to što jesi. Iskreno verujem da nailazimo na ljude koji su nam potrebni, kao i mi njima.