Moje mišice izgovaraju najzanimljivije rečenice. Različite situacije, osećanja i raskorak u razvijanju govora i uma izvlače iz njih najneobičnije konstrukcije, inverzije i metafore kojih, verujem, nisu svesne. Sigurna sam, ipak, da naša izražavanja i naše rečenice verno prate naše misli i osećanja, da svako zastajanje, zamuckivanje, podizanje tona i upitnost imaju smisla i da ih, najčešće, verno oslikavaju. Sve te inverzije i metafore tu su sa razlogom.
Svesna sam svih nijansi kad mišice govore, kad se izražavaju. Prožmu me njihove reči do samih kostiju, do najfinijeg tkiva i nerava i probude nešto što spava već dugo, predugo, nešto što sam pokopala svojim racionalizacijama; bude u meni novu volju; trgnu me iz uljuljkanosti i uvek istih misli i obrazaca.
Šta bih ja bez njihove perspektive i pogleda na svet, bez tih novih bića?
“Odustala sam od straha” ono je što je starija mišica, devojčica od četiri i po godine, izgovorila pre dva dana, izražavajući svoje osećanje da se ne boji mraka i situacije koja je u tom trenutku sledila – gašenje svetla.
Poželela sam u tom trenutku da sednem naspram nje ili pored nje i da je ispitam kako se tačno oseća, kako to odustaje od straha, kako se odustaje od straha, zašto bi imala ikakav strah i, ako je uopšte ikada postojao, gde će taj strah da ode, a gde će ona. Umesto toga, nasmejala sam se i rekla da je to sjajno, jer, vreme je za spavanje.
Poljupci, maženje po kosi, licu i laku noć ono je što je usledilo.
Usledilo je i, hvala ti mišice za to, preispitivanje u meni samoj.
Jesi li ti, Sandra, odustala od straha? Od strahova?
Jesi li odustala od onih, najblaže rečeno, pribojavanja koje si gomilala godinama, onda kad bi se razočarala, kad bi se naljutila, kad bi se osetila napuštenom, izneverenom?
Kad si dala sebi pravo da se tako osećaš, kad si i sama činila da se neki ljudi osećaju ako ne isto, onda slično? Sigurno jesi, ne zavaravaj se.
Jesi li odustala od straha od nerazumevanja, od neodobravanja?
Jesi li odrasla? Jesi li razumela šta znači odrasti uopšte?
Znam da se mišice uče osećanjima, izražavanjima i obrascima od nas, roditelja.
Znam da sam im i inspiracija i kamen spoticanja.
Shvatila sam da u velikoj meri od mene zavisi kako će sebe videti u ogledalu.
Ne želim da u bilo kom trenutku moje mišice odustanu od mene kao što su odustale od straha. Želim da budem bolja osoba zbog sebe, zbog nas, zbog njih.
Želim da budem inspiracija, vetar u leđa, zračak sunca u njihovim životima, mekan oblak za snove i vetar otrežnjenja.
Zato, odustajem i ja od svojih strahova, najdraže mišice!
Odustajem od straha da neću biti prihvaćena.
Odustajem od straha da neću biti shvaćena.
Odustajem od straha od nesavršenosti.
Odustajem od straha od neodobravanja.
Odustajem od straha od svojih mana, od svojih reakcija.
Odustajem od straha od svojih osećanja.
Odustajem od straha da nisam dovoljno dobra.
Odustajem od straha da ne zaslužujem.
Odustajem od straha od tame, od svetlosti, od ljubavi.
Odustajem od straha da nisam sposobna, da ne mogu, da ne smem.
Odustajem od straha od novih situacija, od velikih zalogaja, od nepoznatog.
Odustajem od straha od ljudi.
Odustajem od straha od sebe.
Moje mišice za sebe kažu da su lepe, da su dobre, da su jake. Redovno traže da im opipam mišiće kako bih videla koliko su ojačale. Ne plaše se kažu šta misle, da izraze kako se osećaju, da me preplave svojim emocijama. One mi veruju, dozvoljavaju da ih utešim, da im kažem da će sve biti u redu, da ih svet voli, da je priroda dobra, da su ljudi divni.
One veruju.
I osećaju.
I uče, i od nas, i od drugih ljudi, od dece, od životinja.
Ja sam se, negde usput, zbunila, zaboravila kako je to kad veruješ u sebe nemerljivo, zaboravila onaj dobar osećaj koji te preplavi kad pogledaš sebe u ogledalo; ne zato što je kilograma taman, frizura savršena i sve na svom mestu, već zato što aura zasenjuje sve fizičko, zato što osmeh sve boji u savršeno.
Savršeni smo u svim svojim previranjima i borbama.
Savršeni smo u svim svojim nesavršenostima;
kad shvatimo da je savršenost iluzija, mit, laž
i najveća istina, istovremeno;
kad shvatimo da je sve u perspektivi, u stavu, u verovanju.
Savršeni smo kad smo bez straha; kad svesno odustanemo od straha.
Hvala ti, mišice, što si odustala od svog straha.
I ja odustajem od svojih.
🙂 Ja sam zbog djece odustala od straha od gliste! Wooow, tako sam ponosna! I sad, ako me iznenadi neka ja vrisnem, ali kad pitaju šta je bilo ja kažem da se mama prepala da će zgaziti glistu zato što bi nju to jako boljelo… Radujemo se kad ih vidimo, nekad ih možda malo čačnemo klipicom, nekad i prenesemo da ih neko ne zgazi…
Da, baš mislim da se strahovi prenose na djecu i da treba da se trudimo, ako bar ne možemo da odustanemo od svojih, onda da ih ne pokazujemo djeci.
Ti si divna, Nina! Ja sam to sa prenošenjem i čuvanjem pokazala mišicama sa puževima, pa nam po kišnom jutru treba pola sata da stignemo do vrtića, ali bogami gliste ne pipam još uvek. 🙂
Sjajan tekst. Veoma nežan i topao a tako istinit.Često od dece učimo i oni nas vraćaju ka onome što mi zapravo i jesmo.Vraćaju nas onome što smo odrastajući zaboravili, a to je da smo mi sami veoma vredni i dragoceni i da ne treba da se bojimo ničega a pogotovo hoće li nas neko prihvatiti ili odbiti.Bravo još jednom!
Hvala ti mnogo, draga Tijana! U pravu si, dete je otac i učitelj čoveku, pogotovo roditelju. 🙂
FENOMENALNO!!!!!!!! Nemam što za dodati. Osobno imam milijon strahova, mogla bih ponukana tvojim postom napraviti listu. 🙂 Robujemo strahovima, umjesto da zivimo jer smo pogresno uvjetovani. Tesko je mijenjati obrasce, ali potrebno je i moguce. Kis, Rahela
Volim liste, pogotovo kad počnem da precrtavam sa njih. 🙂 Hvala, draga Rahela! <3
Pridružujem se odustajanju od strahova. 🙂
Jeeeeeej!!! 🙂
Tako je! Treba pozvati ceo naš komšiluk (WordPress) da dođu na letnje igralište i da odustanu od svojih strahova!
🙂 Dobrodošli! <3
Ne znam…. Prestaću da te čitam jer pišeš, osećaš i svašta nešto drugo, što ja sebi ne dozvoljavam. Zabole me duboko tvoje reči i emocije. Neverovatno koliko mi značiš a ne poznajemo se. Koliko u svakom tvom tekstu vidim sebe. Onoj kojoj ne dam svašta. Jer me je strah.
Slušaj, draga, svašta nešto možemo zajedno. Ne beži od sebe, hajmo na kafu. <3
Kato, opisala si baš ono što sam i ja htjela reći. Bjaži, Sandra, bjaaaži! 🙂
Ma, vas dve! Gde da bežim, slatke? 🙂
Nedavno sam pročitala izvrsnu knjigu, i veliki dio posvećen je baš strahu. Da samo znaš kako sam se osilila nakon što sam je pročitala, rekla sam sama sebi da si neću dopustiti da se bojim, ali spotaknem se opet gotovo svaki dan.
Tako si dobro opisala ono što je u nama!
Mnoge strahove sam “prerasla” otkako sam postala mama, ono na čemu još uvijek radim je vjerovanje u sebe. Hvala ti zato na ohrabrenju <3
Jeste, to je baš tako. Svaki dan je novi početak, ali i novi krug. Beskrajan krug u kojem su neki novi ili stari strahovi neizbežni. Volela bih da saznam koja je knjiga u pitanju.
Draga Sandra, autor je Orison Swett Marden, a knjiga se zove “The Miracle of Right Thought” (ja sam čitala njemački prijevod, ima li prevedena na srpski, ne znam, tražila sam, ali nisam baš bila uspješna u pronalaženju).
I ako je pronađem na engleskom, biće sjajno. Hvala ti, draga Mirna! <3
Nemam drugog komentara osim BRAVO, i za tekst i za odluku, i za mišicu!
Jedan duhovni učitelj je rekao da je strah suprotnost ljubavi, ne nešto drugo nego baš strah. Ali toliko ga se teško osloboditi, jer je on u osnovi neznanja, koje dominira neosvešćenim životom koji većina ljudi vodi. Ali dosta filozofiranja, nego da pređemo u akciju, kao što nam naša deca svakim danom pokazuju. Oni svaki dan prevazilaze strahove i nadrastaju sebe…. i pitaju da im opipamo mišiće i potvrdimo koliko su ojačali (obožavam ih kad ovo rade!)
Draga Tamara, hvala na ovom inspirativnom i ohrabrujućem komentaru! 🙂
Хах, клинци стварно умеју да кажу велике истине, иако су мали… Ово је стих достојан песника. Сјајно…
Već vidim kako se mišici šire oči i misli odlaze neznano kud kad joj ujutru budem prenela ove reči. 🙂 Hvala!
Sjajne lekcije možemo naučiti od dece. Od samopouzdanja, preko suočavanj sa problemima, svađanja i opraštanja, iskrenosti….Sve se to, kako rastemo, gura u neki društevni kalup koji nam je tesan. Sjajan tekst….
Hvala, Blaženka! Uvek kad pročitam tvoj komentar ili tekst pomislim kako sjajno, prelepo ime imaš. 🙂 Jeste, samo posmatrajući dečju interakciju i sa nama, starijima, i sa vršnjacima, možemo mnogo toga da se prisetimo i naučimo. Samo kad ne bismo mislili da sve znamo najbolje.
Evo i opanak odustaje od straha da će jednom postati cipela 🙂 Prelepo, imaš divnu porodicu, a to je najveća sreća 🙂
Odlično! 🙂 Hvala mnogo!
Јер само љубав изгони страх из нас… Предиван текст и прекрасни стихови! 🙂
Ljubav – jača od svega i svih. Hvala, draga Ognjena! <3
Dete je otac coveka! Od njih stvarno puno mozemo nauciti! Divan i inspirativan tekst. Evo me od ranog jutra razmisljam od kojih bih to strahova valjalo da ja odustanem 🙂
Mnogo mi je drago što smo te podstakle i inspirisale. Hvala ti, Aleksandra! <3
o Bože kako sam se pronašla, kako sam emotivno doživela ovu tvoju nazovi ispovest i odustajanje. “inspiracija i kamen spoticanja..”… suzica. Znala sam da sam sa razlogom ostavila ovaj tekst na čitanje. Sad ću da šnjuvam po arhivi 😉
Kako je meni drago i koliko mi je srce puno i toplo kad pročitam ovakve reči. Mama Tičice, dugi su, krivudavi roditeljski putevi pred nama, i svako deljenje iskustva, emocije, razmišljanja znači mnogo… leči. Hvala ti! Znam tačno gde je ta suzica pala. <3
Mi imamo igralište interno poznato kao: “Igralište na kom sam pobedila strah od spiralnog kruga” :). Ne znam da li sam ponosnija na to što je strah pobedila ili na to što je sama definisala to mesto svojim podvigom :). Ja nešto od jutros razmišljam da nekako pobedim strah od toga da budem srećna i strah od toga da se radujem slobodno bez da osećam da mi nevidljivi mač visi iznad glave… Veliki pozdrav za mudru i hrabru Mišicu, ali i njenu inspiraciju 😉 <3
Dobro jutro i tebi, divna dušo… hvala ti na suzama :*
Ne zaboravi da nam se strahovi pojačavaju a neki i rađaju kad postanemo roditelji. I divna je tvoja spoznaja i želja da ih se oslobodiš, baš kao što je i mišica to učinila, ljubim je u pametnu glavu :*