Oduvek sam mislila da ću pisati pesme

u trećem razredu sam napisala
malu zbirku pesama bez naslova
u velikoj narandžastoj svesci
i odnela je učiteljici
posle nikome nisam govorila o tome
jer mi se činilo neskromno
pisati pesme dok ljudi umiru
oduvek sam mislila da ću pisati pesme

oduvek sam zamišljala da ću pisati
o mestima na kojima ću živeti
a možda i neću
i da ću one koji čitaju voditi sa sobom
da ćemo vikati u glas sa planinskih vrhova
da ćemo grgoljiti morsku vodu
da ćemo rikati iz krošanja
da ćemo se smejati usred ravnodušne ravnice
oduvek sam mislila da ću pisati pesme

i pisala sam
dok sam hodala
dok sam učila
dok sam plakala
dok sam se smejala
dok sam pila kafu
i ljubila se ujutru
stihovi su se vezli u mekanom prostoru
između kostiju moje lobanje
i nestajali u oblacima
oduvek sam mislila da ću pisati pesme

nadala sam se da ću biti dobra
verovala sam da ću biti korisna
ogroman je bio život
koji sam videla pred sobom
oduvek sam mislila da ću pisati pesme

oduvek sam mislila da ću pisati pesme
a sad nemam ni vremena ni strpljenja ni svoju sobu
imam kratke dane niskog neba
koje mi pada na čelo i sklapa oči
i dve zelene ćerke koje rastu
među ogromnim gvozdenim pećima na mazut
među dimnjacima iz kojih kulja crno i guta zeleno
iz blata u kojem se borila njihova prabaka
oduvek sam mislila da ću pisati pesme

oduvek sam mislila da ću pisati pesme
i da od dobrog može biti samo bolje
ogroman je bio život preda mnom
a sada skupljam vodim pokrivam čistim hranim
i govorim govorim govorim
da je život ogroman
da je ono što od njega napraviš
i dišem dišem dišem
kroz blato kroz dim kroz prozore kroz krovove
oduvek sam mislila da ću pisati pesme